Чија то имена дајемо НАШОЈ дјеци?

Није то више питање величине града, није то више питање ни друштвеног, ни имовинског статуса. Није ни степена образовања, нажалост, није то више питање ни вјере, ни националне припадности, а још мање традиције и неке врсте патриотског наслијеђа кога до уназад ове наше потоње генерације родитеља нико никада у српској историји прекидао није…

Знамо ми добро како су се звале наше бабе и прабабе. Наши ђедови и прађедови. Мајке и очеви… Учили смо из историје и из неких пређашњих времена каква имена су носили наши великани и наше хероине. Одмах да осујетим свачију помисао која оде толико далеко да ја хоћу овим текстом некоме да сугеришем како ће назвати своја дивна чеда и да она имена каква су “удјенули” својој дјеци или их тек планирају дати нису лијепа. Дакле, мени то није ни на крај памети – оно на шта само хоћу да укажем је један веома опасан и популаран тренд у млађим и уједно најодговорнијим категоријама нашег друштва, а које су се нашле у фришкој родитељској улози. Тренд који свакога дана, полако, али сасвим сигурно оштрим зубима откида веома значајан и драгоцјен комад живог меса од ионако све угроженијег и мршавијег српског бића, духа и идентитета.

извор:dimples.co.nz

извор:dimples.co.nz

И како ћемо ми као народ са именом и традицијом преживјети кад је разуздана аждаја са запада дошла по своје и свакога дана отима од нас нешто што није њено. И то најприје удара на пажљиво одабрана и најосјетљивија мјеста: језик, културу, традицију, писмо, понос, историју… Њен циљ је јасан – брисање идентитета, затирање духа и гушење колективног бића сваког малог и поносног народа у потпуности. Унифицирање и ширење једнакости и права без било каквих моралних критеријума тако да ти гост у твојој кући може бити газда и домаћин, а ти њему слуга. Да можеш имати сестру Ају, брата Јана и рођака “наквог” Лава. Да ти дијете боље прича страним, н`о што дивани лијепим српским језиком, да ти снаха може бити кршан зет, а да ти зетко може бити нека згодна “риба”. Да, ходећи нашим улицама више видиш енглеских назива свега и свачега, него ли српских и то „не дај Боже“ на ћирилици.

По њиховом, буквално свашта нешто може и што је најгоре од свега, све им је то нормално, а већ су и нас у доброј мјери издресирали да нам је то постало нормално. Јер, ко се више и за шта буни у овој земљи на све те ненормалности, изгледа да је само питање ко ће и кад ући у тај несрећни возић који иде српским пругама нестајања. Што је најтужније од свега, она која би о томе највише требало да води рачуна, појединим донешеним законима као и оним недонешеним, малтене пропагира и охрабрује на све то. Држава, да ко, није бели покојна и уважена Милка Цанић. Та Европа је ипак битинија од нашег духа и идентитета. Наше историје, традиције и засигурно – наше будућности! А, да би у потпуности дошли до тога да све то ненормално и нама постане нормално, па они нам претходно морају отети или затрти све оно најбитније што нас вијековима краси и од других разликује… Једно од тог свега су и наша дивна, поносна и дична српска имена!

У том све ширем и шароликијем изабиру мало ко више примарно води рачуна о томе да ли је то име уопште српско име? Првом и основном критеријуму који би сваки брачни или ванбрачни пар родитеља српске националности требао да има у својој глави и о којем би требало да поведе рачуна. Онај мали џепни православни календар више и нико у руке не узима. То сада у овом свјетском глобалистичком поретку који сатире све оне здраве критеријуме, навике, обичаје и врлине једног народа, уопште није битно. А, битно је да име модерно, атрактивно, кратко, да се лијепо изговара, да лијепо звучи на српском, а још љепше на енглеском језику, као да га је неки Енглез правио, а нека Елизабета рађала. Приде, још му се све чешће прилијепи неко додатно, друго име, као да су га два оца правила и двије мајке рађале. И, оно најпогубније од свега, да што више алудира, личи или се поистовјећује са неким страним туђим именима. Е, шта се с тиме мисли и подразумијева, мој мозак никада разумјети неће?!

извор: today.com

У тој грозној потоњој намјери да се нашој српској тек рођеној дјеци давају страна и полустрана имена, доста истине има у тој родитељској намјери и бојазни како ће једног дана у некој далекој туђини звучати име њиховог дјетета. Малтене се и прије рођења дјетета више бриге и пажње посвећује тамо неком непознатом странцу и његовој догледној муци како ће он једног дана у својој земљи ломити своју језичину о име нашег дјетета, него ли о муци свога ђеда, бабе, мајке, оца, земље, историје, традиције и обичаја што именом изгубисмо још једно наше дијете. А, од имена и све друго сутра креће… А и не било тако када већина фришких родитеља још и прије његовог рођења у својим мислима пожели и предодреди географску судбину свом дјетету у смислу: “Иди у три лијепе пичке материне само овдје не остај.” Да ли тако мисле да ће га сутра имати више за својега или да ли ће му том жељом унапријед обезбиједити љепши, безбрижнији и заштићенији живот од оног који ће имати у својој земљи?!

Но, у тој и таквој мудрој математици заборављају на своје презиме које у 99% случајева озбиљно поружњава та њихова прелијепа страна и странцима питка имена. Јер, српско презиме не може бити ничије него СРПСКО! А, оно зна да буде све оно контра од те њихове модерне лингвистичко-материјалне комбинације – и јако и грубо и упечатљиво и за изговарати тешко и ружно и смијешно… Не знам ни сам како, али као народ, мало смо се чиме кичкали у тој нашој веселој историји као са нашим презименима. Нарочито, некако моји Херцеговци. Но, ни то не испаде никакав веле проблем, у иностранству се тако лако и брзо могу промијенити наша “заморна” презима. Као што се, нажалост, често у пракси и дешава. То се тамо тако лако заврши, само за који долар или фунту. Толико кошта трајни губитак трага и свједока постојања једног српског бића и његове јединке. Не помаже чак ни она тробојка на зиду која је ту свега неколике прве године до наредног кречења, а послије тога дубоко забијена у неком од подрумских пакета.

Све то индиректно алудира и на несвјесне родитељске фрустрације и незадовољство сопственим животом у сопственој земљи које се искаљује кроз именовање дјетета свога, уз 18 година раније препоручену пошиљку да оно заврши у некој од развијенијих западних земаља. Кад већ нисам ја, нека се оно спаси, оде тамо и буде срећно… Баш мудро и паметно. Па тек ће тамо да буде најмање њихово и све мање наше. И за једну или двије генерацију – нечије туђе!

П.С. Молим вас, пропуштајте тај возић, а ако сте већ у њему – искачите из њега! Нека празан путује у пакао гдје ће се једино и зауставити, а ми да будемо и останемо оно што смо вијековима били! Поносан и препознатљив српски народ вриједан пажње и поштовања!

Свиђа ми се овај текст!

Дискусију и коментаре по објављеним темама можете пратити или водити искључиво на фејсбук страници блога: https://www.facebook.com/vukoje.rs/

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Free WordPress Themes - Download High-quality Templates