Тема која буквално одређује професионалну судбину сваког младог човјека који одлучи да крене тим академским путем. Да не улазим сада у још озбиљнију тему девалвације комплетне српске академске сцене и уопште – смисао постојања већине данашњих (приватних) факултета… Тема избора и уписа факултета којој треба толико пажљиво и помно прићи, а тема којој се у пракси толико површно прилази да је то буквално за неповјеровати. Озбиљније коцке можда ни у коцкарницама нема… Тамо се коцка са парама, а овдје са струком, каријером и у неку руку са нечијим начином и избором живота. Неусмјерити сопствене потенцијале у нешто за шта су они „Богом највише предоређени“ је погрешан корак с којег нема повратка. Гријешим, сасвим се добро може живјети и без факултета, а камоли са тим начињеним погрешним кораком, али просјек и шанса за оне величанствене каријере и доприносе породици и друштву у цјелини ће да буду на неупоредиво нижем нивоу. Сразмјерно томе, креће веће животно незадовољство, а то слути и изазива на неке много веће јаде…
Већински, наша данашња дјеца праве тај избор на основу устаљених и веома чудних параметара. Неко из разлога што то исто уписује најбољи друг или другарица, неко из разлога што је тај факултет на неком добром гласу за омладину, неко зато што му је то близак другар већ завршио. Неко зато што је чуо да се тамо неће пуно мучити да га заврши. Неко зато што је помно и беспоговорно послушао родитеље. Неко с добром мјером узима и географску локацију факултета као битан критеријум. Неко зато што му тренутни момак или цура то исто уписује па да су заједно. Има и оних који су гледали неке серије па им се све то некако свидјело. Неко уписује и неке стране факултете само зато што је то ствар неког престижа, нарочито међу њиховим родитељима. Свако због нечега, а мало ко прислони прст у чело и уопште размишља да ли је и колико је он својим капацитетима, афинитетима и способностима предодређен за то? Нико да „отпутује“ 10 или 20 година унапријед па да са истим тим прстом на челу размисли, је ли то то? Могу ли и требају ли они то? И да ли можда нешто друго могу доста боље и ефикасније и испуњеније. Какво је вријеме, на крају крајева и да ли ће те професије уопште бити за десетак година?
Треба кренути од почетка. Дјеца која уписују факултете имају свега 18 или 19 година. Имао сам и ја 18 година и да напоменем – све што сам тада знао о факултету који сам изабрао да студирам је било да га студира мој старији брат Дарко и да се налази у Београду. Као и то да ће га уписати још двоје изузетних ђака из мог одјељења. И шта мислите да ли је то било довољно да одреди нечију професионалну судбину? Не сјећам се разматрања било које друге опције, нити иједне и ичије сугестије за било којим другим избором. Ако ко пита, у питању је Факултет организационих наука у Београду, информатички смјер. Брат Дарко, вуковац чувене билећке гимназије и касније један од најуспјешнијих студената у историји тог факултета. Брат који ми не може бити ближи и ближе на свијету, али који се од мене по интересовању и начину живота увелико разликује од мене. У смислу да му скидам капу по много чему и жестоко цијеним све што је урадио и постигао на сваком плану.
Тако сам, на примјер, ја прошао са својих 18. Не кајем се иако мислим да сам могао и требао другачије. У себи некада кажем да сам тај, по мени тада – јако тежак факултет(смјер) завршио због родитеља, да их не изневјерим, а не због себе. И даље сањам да га нисам завршио и да се борим с дипломом, а од ње је прошло више од 20 година. Какве везе је мој сурови херцеговачки ментални склоп, набаждарен строго на људе имао са диференцијалним једначинама трећег реда за које сам чуо да постоје тек на другој години. Са злогласном теоријом система, математикама, не зна им се број, статистикама, нумеричким анализама и ко зна све чим другим не. Програмским језицима Paskalom, Kobolom, C# и осталима… Газило је то мене све добро и дебело, али сам на крају све то ипак ја успио прегазити. За који и чији рачун? На рачун гузице која је често и по 18 сати дневно џуџала у читаоници. У пракси 90% свих тих тема никада нисам користио. Додуше, упамтио сам и пар врхунских испита који су касније значили… Сада да ме питате, ја уопште не знам како сам и завршио тај факултет, такође са јако добрим просјеком, уз напомену да сам читаво вријеме студирања активно радио и солидно зарађивао на разним пословима.
А, 18 година су имали и они који још сумњају у ове моје тврдње. И добро знамо колико смо тада знали и шта нам је у тим годинама било и прешније и битније. А о избору факултета се већ размишља и са 16 и 17. Хоћемо ли се погледати у очи и рећи шта је ко од нас знао у тим годинама? И шта сада чије и које дијете зна са својих 17-18 година, а да не причамо о овој урбаној од 25+ који ни сада не знају „гдје се налазе“. Није да их кривим, али једноставно мислим да дјеца у тим годинама, нарочито сада у вријеме тог неког популистичког „лите“ васпитања, својим психоаналитичким способностима и не могу направити довољно адекватан, темељан и промућуран факултетски избор. Е баш због тога пред сцену иступа и мора да иступи та битна родитељска улога коју желим овим текстом да нагласим. Иста та дјеца ће провести двије трећине свог живота у том послу, бавећи се њим…
Извор фото: Pixabay
Дефинитвно највећу одговорност за избор факултета своје дјеце имају родитељи. И може ми ко год хоће и шта год хоће причати, али тако је. Уколико из неког разлога они нису довољно упућени или еманциповани за тај дио посла, нарочито они из унутрашњости, морају се дати у потрагу ко јесте… Свако негдје некога има. Некада нису, а сада постоје и агенције за професионалну орјентацију које анализирају кандидате и усмјеравају их у правцу за које су најпредодређенјии. Родитељи морају проактивно да размишљају о својој будућој улози главног савјетника за избор факултета чим им дијете крочи у први разред средње школе. Не никако на основу неких личних, штурих и непровјерених убјеђења, него уз неки јако дуг аналитички приступ и процес. У другом разреду већ треба да крену анализирати, истраживати и пратити трендове како код нас тако и у свијету. Пред крај другог да то што им се искристалисало и ушло у шири избор почну паушално и још инкогнито упоређивати са афинитетима, вољом и способностима тог дјетета које још у тим њиховим годинама и сазнавају… Већ на почетку трећег разреда треба да озбиљно отварају ту тему са дјецом. У четвртом да буквално дјетету „проспу и просипају на сто“ све до тада изанализирано, јер, ко ће од њих самих боље познавати њихово дијете? Наравно, не у форми никакве наредбе, условљавања, притисака и ко зна чега другог него у форми јаких и прецизних аргумената на које ће мало које дијете остати имуно. Али, не заборављајући да је дјететова ипак “задња”! Карикирам све ово, да ме неко не схвати буквално, али то би био врло пристојан родитељски пут који сам по себи опет не гарантује пресудан утицај на избор, али су урадили бар оно што је, по мени, била и њихова обавеза.
Као и у свему, и у овој теми постоје изузеци. Њих видим у примјерима оне златне, ријетке, вриједне и паметне дјеце који су изванредни ђаци и који, некако још од млађих дана, обећавају. И који то обећање углавном испуњавају и праве завидне каријере. Њима ова брига и помоћ родитеља није ни неопходна. Таква деца углавном завршавају на јаким и озбиљним државним факултетима и касније чуда праве. И од каријере и живота. Исто оно што би можда направили и многи други да нису у осамнаестој направили онај погрешан корак…
Уколико сматрате да ће текст бити занимљив и користан некој Вашој блиској особи, слободно га подијелите.
