Гледам ја тако ову моју Херцеговину, док је дишем, док је из ње, по обичају, празнично и краткотрајно живим. Није то исто као кад је живиш из Београда, Новог Сада, Њемачке, Аустрије, Швајцарске или Америке. Ни поглед, ни мирис, ни дах. Ни мисли, ни живот. Ништа то није исто док се очи у очи не погледа. Срце са каменом састави. Гледам ја тако њу, гледа и она мене. С тим, што сам ја увијек тај који први обори поглед ка земљи. Гледам је као највећи дужник иако се из петних жила трудим да јој онај стари дуг из тефтера вратим. Дуг који ми је писала првих 18 година живота и дуг који не застаријева. Дуг који ми је касније доста тога омогућио. Дуг с којим сам касније све друго постигао. Дуг који ме једе и дуг с којим се може доста тога, осим да се сам собом избрише…
Гледам ја њу, гледа она мене, а није да се ништа не види. Озбиљни су то погледи и мјеркање. Није то „шмекање“, да неко не помисли. Превазишли смо ми ту фазу ко зна још од када. Сада је то права љубав, некад чак и до границе опсесије, што није добро ни за кога. Ово сада је више као неко преиспитивање или вагање, тј. као нека „очна исповијед“, да ли је ко кога издао, преварио и повриједио? Да ли се у међувремену довољно за оног другог учинило? Да ли се дуг смањивао или је можда с неком каматом нарастао? Ко је на кога више мислио? Ко је коме више требао? Колико је коме било тешко у међувремену? Ко је колико радио на себи и да ли је било неког напретка на обје стране од прошлог сусрета?
Имамо ми тај озбиљан проблем и дилему међу нама кад год се видимо, за разлику од многих других „празничних Херцеговаца“. Сигурно паметнијих који са таквим растерећењем и без сличних мисли и тегоба долазе у њу. Они обаве своје породично-хедонске обавезе и врате се у своја гнијезда, ма и не помисливши, а камоли питајући је да ли јој нешто треба, да ли је нешто боли и да ли јој ишта могу помоћи?! Свјесни нису да многи од њих имају, свако свој, тефтер са озбиљно накупљеним дугом. Само ако човјек хоће, може видјети да она вапи за сваким својим човјеком гдје год да је. Може осјетити да се она моли и навија за све нас. Оне, које је спремне испратила за туђину и који су се обично снашли тамо негдје… И који висока чела празничним осмјесима украшавају своја родна мјеста тих неколико дана. Шире осмјехе, испијају кафе, “газе” нека добра аута, свирају и машу из њих…
У тим празничним херцеговачким данима у њој нема чешћих и лакше изречених коментара од: „Добро се снашао горе мали Јанков, Радов, мала Мишова… Има добру плату, неки је директор, менаџер, вози неки добар џип. Ради са иностранством. Добро се удала. Ушао је у политику, добро котира.“ Ти полуначули трачеви, претежно, од оних средњих и старијих генерација одзвањају међу каменом као прапорци на неком вашару. Ништа то тако није, а и гдје јесте, сваки тај успјех доста жучи поједе и доста посљедица остави да ће кроз извјестан период круцијално питање бити шта је уствари успјех и ко га уопште има? Да ли ови што осташе у њој или ови што одоше? Дефинитивно, никоме у трбух успјеха улазити не треба.
Но, кад смо већ код њега, док се успјех правим именом звао и одазивао, Херцеговци су свугдје били значајно успјешнији од других. Сада то више није случај. Нисмо се ми нигдје у довољној мјери адаптирали на, “преко ноћи”, редефинисани појам успјеха који данас подразумјева све оно што у неком „здравијем времену“ никад није. Зато ћу вам сада открити једну велику тајну и срушити тај мит о изванредним успјесима Херцеговаца у мајци Србији. Колико су успјешни, сваки трећи се комотно сутра може вратити у своје мјесто и засновати квалитетнији, успјешнији и здравији живот од онога који воде сада у Србији. Сваки други комотно може размишљати о томе.
Можда њени људи који су остали у њој из неког очаја мисле, кад гледају те празничне Херцеговце, да сваки ври од успјеха, среће и просперитета, али далеко је то од стварности. Далеко је то од истине, моји Херцеговци. Успјеха неминовно има, али није више омасовљен како се то у њој, нарочито међу старијим живљем мисли. Некад је успјех зависио од вриједноће, васпитања, марљивости, упорности, улагања у себе, части, поштења, рада и резултата док сада већински зависи од мноштва других ствари које немају везе са свим овим претходно набројаним. Нажалост, сада зависи од неких ствари потпуно супротних од тих. Није ни у Херцеговини ништа пуно другачије, али бар си свој на своме. Доље је и недовољан успјех можда успјех. Пратим ја како доље људи живе. Само ко зна и ко је пронашао ту “жицу свог животног мира и какве-такве егзистенције”, нигдје му љепше било не би, без обзира колико и шта има. Скромност је доље увијек била врлина. Нарочито када се морало или кад се мора…
Да је у њој иоле неких већих прилика за здраве послове неусловљене политиком и да није њихове дјеце која су у овамо већ у неком свом ритму, навикама и заиста много већим могућностима, десила би се велика сеоба. Тачније, велики повратак Херцеговаца у Херцеговину. Поносним Херцеговцима у туђини знам да је то болна чињеница којој само најхрабрији и најреалнији презају, док остали и даље маштају о неком свом успјеху у средњим или позним годинама. А нема тога који о томе бар не размишља иако зна да су веома мале шансе. Вријеме је и да се призна да у Херцеговини има људи који, Богу хвала, ипак квалитетно и квалитетније, а свакако мирније и неупоредиво здравије живе него што се овамо живот живи.
Требињцима изван Требиња је ту свакако најтеже. Требиње живи свој сан, а планира неку још бољу јаву од оне коју живи… Јаву коју сада сања и коју ће несумњиво живјети. На крају ће то, на нашу велику срећу бити срећа свих Херцеговаца. Уједно и значајан и ненадокнадив губитак све сиромашнијег остатка Херцеговине усљед мог личног страха да се не обистини мисао да читав свијет није раселио Херцеговину, а да ће то на крају Требиње урадити. Не иде то ни Требињу у прилог само што то оно још увијек не зна.
Херцеговина није географски појам и област омеђена границама. Херцеговина је процес који се ослања на њене људе. Херцеговина је посебна филозофија рађања, стварања и умирања. Опстанка из ничега. Давања у свачему… Много је дала свима, мало јој је враћено! Не очекује то она због себе, него због континуитета тог несвакидашењег процеса стварања људи. Због мајке Србије и српског рода генерално којима је служила откако је има и којима је увијек несебично слала своје најбоље војнике… И у рату и у миру. Оголивши тако себе, своје шансе и своју срећу. Зато ти војници треба да је се сјете и да је имају у виду, а не само да празнују у њој…
Уколико сматрате да ће текст бити занимљив и користан некој Вашој блиској особи, слободно га подијелите.
