Blog tekst @sr

Већ је увелико кренула сезона новогодишњих пословних журки и прослава које у част својих пословних клијената, партнера, пријатеља и запослених организују многе компаније. Нису то само прославе које се везују за успјешан завршетак једне пословне године, већ то бивају и прославе поводом вишегодишњих јубилеја. Већ годинама уназад, врло сам чест гост на таквим прославама. А, хвала Богу, имао сам прилике …

Не знам ја колико ће ово пријати ушима већине приватника, послодаваца, газда, власника, фаца и шмекера (па ко се у чему пронађе) који у својим рукама држе неку врсту “бизниса”. Апсолутно небитно коју, почев од обичне пиљаре, кафића, праонице аутомобила, “fast food-a” па све до оних најозбиљнијих инжењерских фирми и ИТ компанија које предњаче у привредном развоју своје земље. Оним …

Нисам довољно храбар, ни компетентан за ову тему. Немам ни толико година да бих уназад допро до ње, али опет, усудићу се. И то из дубине срца, а не сазнања. Логиком, а не разумом. Пркосом, а не љутњом. Осјећајем, а не сјећањем. Боли, а не жалом. Ја мислим да од свих билећких тема које сам могао изабрати у њеној дугој …

Не знам ко ће и одакле ово да чита, не знам да ли се то исто дешава и у њиховим срединама, али морам писати о једној веома ружној “српској појави”… Појави, усљед које треба да се добро запитамо докле смо ми као људи догурали и докле ћемо као такви заиста стићи? Уосталом, ако не поштујемо покојнике којима смо дошли на …

Поштујем ја све то. А и помињао сам господина Драшковића крајње похвално у неким својим текстовима. И опет ћу, наравно. Том човјеку бих, да сам на мјесту тих властодржаца, учинио и додворио све што му машта иште само нека настави тим и још бољим путем требињско-херцеговачке вајде којом храбро ходи годинама уназад. Какав кнез, и титулу краља човјеку треба дати …

Свима нама добро познати “ТАТОО” илити трајно шарање и мацкање по сопственом тијелу. Тема коју сам више пута пребацивао преко мисли и одгађао, јер је данас толико очигледна и у пракси присутна да човјек и сам себи више повјерује да је то данас сасвим нормално. Ако не нормално, онда бар сасвим уобичајено и реално. Но, надам се да још увијек …

Сада, на жалост многих Новобеограђана и свих љубитеља ријеке Саве и њеног приобаља постоји само Савски кеј. Ријека је ту. Она и даље тече, чује се, њише и мирише, али се не види и не осјећа као што се оком некад видјела и душом осјећала… Ту новобеоградску оазу сам некако и сам запустио својим одсуством посљедњих година. Не зато што …