Не знам када то други људи раде, али ево ја у својој четрдесетој помислих први пут о старости… Не само помислих него трунку осјетих да она и постоји. Онда одох много даље од тога и могу вам рећи да ми не би нимало пријатно те се брже-боље одмах вратих у младост. Можда и незаслужено, јер више и не знам гдје …

“Али, брате мој, скапирао сам да сам овдје Београђанин, а горе Херцеговац.” Послије поноћна реченица на релацији Требиње-Билећа између два Херцеговца са подужим београдским стажом. Реченица између два искрена другара који су из београдске вреве на који дан побјегли тамо гдје се душа дефинитивно лијечи, тијело челичи, а мозак, нажалост подобро умара. Реченица која у ове ситне сате “из истих …

Ово би била стотинупета тема дарована овом блогу. А по својој негативној конотацији, односно по количини свог немара који јој човјек данас поклања и придаје, ова тема је комотно међу првих двадесет могла бити. Нисам сигуран, али можда чак и у топ 10! Дакле, ово је текст који је дефинитивно закаснио. Управо о томе и говори… Кашњење. Временски немар. Непоштовање …

Након пуних, везаних 13 дана јануарског београдског сивила и маглуштине, прста пред оком невиђеног, овакво двадесетчетврто јутро господње 2020. године, какво је освануло, морало је неку фину и свету вијест из „најближег далека“ донијети. Билећко сунце, бистрина, свјетлост, радост, истина и реалност су ми брзином муње пукли и распарали небо ове београдске зоре. И свим Херцеговцима, посебно мојим Билећанима пронијели …

Нигдје у овом “модерном добу” нисмо тако посрнули и погубили се као у одабиру животних критеријума по којима се водимо у нашим животима. Онима који се сада запиташе шта су то животни критеријуми, рећи ћу да су то критеријуми који данас живот значе! И биће довољно само такво објашњење. Не знам који су ваши, али ево неких од мојих којима …

Знам, ружно је ово што ћу сада рећи. Није фер блатити тог човјека којег сви ми носимо у себи. Да сам неког веле расположења и “орности”, можда бих и даље то држао у себи. Међутим, крај је године, овогодишње резерве снаге, стрпљења, живаца и мудрости потрошене још, чини ми се, у октобру. Све ово послије њега је било пуко ишчекивање …

Лајк. Толико присутна ријеч на површини, страним изразима све прљавијег српског језика да парира оним, традиционално, свакодневно коришћеним: мама, тата, хљеб, млијеко, кафа, доручак, дијете, школа, посао, испит, ручак, вечера, спавање. Ријеч која је малтене под свакодневну окупацију бацила и још један колективни српски орган – мозак. Тај лајк је толико затровао наш језик и што је још горе, окупирао …