Живети са везом или “безвезе” ?

Имаш ли некога, имаш ли неку везу? Прилично сам убеђен да је то постало једно од најчешће постављених питања у нашем друштву. Смисао и намера тог питања је недвосмислена, док при његовој формулацији сигурно постоји сијасет разних варијација. Али, сви ту мисле на једно те исто – пронаћи неку особу која може помоћи или завршити текућу обавезу, намеру или проблем. Овим блогом и сам себи пуцам у ногу, али нека, преживећу… О тако више честој и очигледној појави у нашој свакодневници се мора писати. Јер, то веома озбиљно питање оставља несагледиве последице по читаво друштво и његов систем функционисања, како год ко другачије мислио.

PODMAZIVANJE-KORUPCIJE-

Извор фотографије: novosti.rs

Често сам и сам у прилици да некоме будем веза за нешто, а често и мени “затреба” веза за нешто. Но, то није толико битно, ја сам само једна карика у ланцу који је досегао непрегледне дужине. Нарочито ове београдске, широке одакле све креће и где се све “завршава”… Увек сам био и бићу за то да институција “помоћи” надвлада све оне друге. Јер, да помоћ некоме није потребна, не би је ни тражио. Но, ми, такви какви смо, готово увек претерамо и претерујемо тако да се данас не тражи помоћ или веза, нпр. само за очување здравља него буквално за све могуће што је пред нама. Чак и онда када сасвим сигурно није ни потребна, када тај неко, без већих потешкоћа, може и сам то да уради, заврши или постигне. Па чак и онда када уопште није ни паметно да се тражи, нпр. да дете из прве положи возачки испит и сл.

Толико смо се данас обезобразили и улењили да се некадашња вера у себе практично свела на веру да ли ћемо некога наћи да нам то погура и заврши. И што је наопако, од те друге, а не оне прве вере практично и зависи успех и реализација наше конкретне намере. А не од вере у себе, свог детета и нашег знања, стрпљења и упорности.  Једном речју – катастрофа!

posao-preko-veze

Но, не треба само кривити народ. Тога је увек било и биће. И наш Јошка је то у оном много озбиљнијем и уређенијем систему дозвољавао, али у неупоредиво мањој мери. Тада је то била привилегија одабраних а не као сада – првилегија оних који се “самоодаберу”. Дакле, од народа је ипак већи кривац тај и такав систем у којем живимо. Као и сви они који су га годинама тако вредно и накарадно стварали. И, наравно, они који га данас чине и својим (не)делима усавршавају до најдаљих граница бескруполозности и несавршенства. Они су, брате/сестро, узјахали до те мере да се самар сам “појео” од њихове дебеле гузице, те сада јашу по “живу месу народском”.

Они у овом случају не спадају у ту категорију народа јер уживају све могуће привилегије на које су се претплатили својим чланским картама, статусима и позицијама. Они су напросто “изваннародни” јер су навикли да се моле, да им се титра, да им се дава, да им се плаћа, нуди и угађа! Све то да би часно и поштено обавили оно што им стоји у опису посла. Оно за шта их ми преко државе плаћамо. Оне које држава не плаћа нису предмет ове приче. За разлику од ових првих, такви бар имају званичне и јасно истакнуте цене за своје услуге… А имају и легитимно право да у сфери приватлука прецене своје услуге и одеру исти тај народ од којег живе.

Поменуо сам несагледиве последице. Дај Боже и да су “несагледиве” јер се онај део “веселог” народа који “ту и тамо нема никога”, нагледа свега и свачега својим очима. Почев од много квалитетније и брже услуге и комбинација оних који су “нашли некога”, па до тога да од превише таквих они сами не могу и неће уопште доћи на ред. Како ће и доћи кад не постоји фер и поштено квалитативно-временско рангирање оних који чекају… Није ту временски рок завршетка нечега једини ресурс који прави дискриминацију између оних који имају или немају некога. Време се некако и да прогутати, мало више муке, мало више седих и дође то на ред после ових “офарбаних у све могуће боје”, али оно што је кобно је квалитет. Квалитет услуга и уопште та могућност да та иста услуга западне оне који немају никога.

Оно што ме највише боли, оно због чега сам и кренуо да пишем ову тему је сама помисао: “А шта ћемо са баш таквима који немају никога? Шта ћемо са онима који су осуђени “сами на себе” у таквом систему који једноставно форсира оне који “имају некога”? Јесу ли они криви што познају само “неуспешне”, тј. данас, оне који не могу ништа никоме да заврше? Јесу ли они криви што немају довољно новца да плате или нечим подмите оне који то данас готово обавезно очекују. Оне који су на то праксом навикнути и оне који нас, уколико све то изостане, “посматрају, мере, примају и исрпраћају сасвим другим очима…” А да заиста тако гледају, сведоци смо сви ми који смо само једном и имали и  немали везу за нешто…

Свиђа ми се овај текст!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Free WordPress Themes - Download High-quality Templates