Zašto bolan o životu i svakodnevnici?

Zašto baš da pišeš o životu i svakodnevnici, pa to svi imaju, svi ga znaju živeti, znaju kako treba a kako ne, tu će ti svako moći naći zamerku, tu će te svako moći iskritikovati, osporiti…?! Tu su svi doktori životnih nauka, a krize, neraspoloženja, beznađa, svađe, depresije i pesimizma nikad više… Mešaš se i upadaš na svačiju teritoriju, a to je kod balkanaca opasna rabota. Teritoriju koju poznaju bolje nego iko jer je žive, a ti hoćeš da nekome pametuješ o njoj a ni sam ne znaš nit`si načisto gde ćeš i kako ćeš dalje… Istina! Sve osim da hoću nekome da pametujem a prvi pristajem i vapim svakodnevno za tim da meni neko u pravom smislu te reči – pametuje o tom čudu koje se zove život, kako reče naša srpska, bilećka, hercegovačka i planetarna legenda – Emir Kusturica.

Znam da sam krenuo “golih ruka u rat”, naoružan samo s 10 prstiju i onim što oni mogu nabosti od 30 slova naše azbuke. Ne može to vala nikoga ubiti iako, jedan od najvećih srpskih pesnika prošlog veka, Branko Miljković nije mislio tako dok je pisao njegov čuveni epitaf “Ubi me prejaka reč“, koji je će kasnije, ispostavilo se, postati najcitiraniji stih u istoriji srpskog pesništva. Ali da ne bi više pominjali tu, na ovim prostorima, već ogavnu reč “rat”, i s obzirom da već uveliko mašem belim zastavicama, tu smo ne da rečima ratujemo nego da se uz njih opustimo, razonodimo, pročitamo nešto možda zanimljivo (svima ne može biti sve zanimljivo), smešno i tužno, korisno, poučno, pametno, a nekome sigurno i glupo, beskorisno… “Samo svi sve znaju”, evo prilike, ne da svi saznaju sve, nego da poneko sazna više – prvi ja, jer ne znam dovoljno…

Dakle, pišem o borbi zvanoj “život”, ali prvenstveno onim saborcima koji se bore “s njim” na ovim našim prostorima. Đavo će ga više znati koji su naši i šta je čije (tako nas sada dresiraju), ali s jednim opravdanim razlogom tu, pre svih, mislim na ljude iz ovog našeg “ratnog” regiona koji istu ili sličnu muku muče. Ne treba biti mnogo ni pametan ni dalekovid da bi se znalo i videlo koliko je ta muka odmah i sve manje primetnija što se više udaljava od granica tog regiona… A mi bili pametni pa naseli na rat, kao deca kad se late onih, obično polomljenih pištolja i britvom naoštrenih lukova i strela u svima nama omiljenoj dečjoj igri “kauoboja i indijanaca”. Pa kad se željno zaigraju sve dok veliki tata ili velika mama negde pred sumrak ne kažu: “E sada je dosta deco, ulazite u kuću, sada ćete ovo ili ono…!”

U prevodu – samo oni koji žive ovaj život “ovuda” mogu u potpunosti razumeti jezik i smisao ovog bloga koji će razabirati ovdašnje životne teme i dileme! Ovo naglašavam jer znam da će se i po koje “3xw pa .vukoje..” lupiti i u inostranstvu gde ima onih, takođe naših koji su kockom (ne)srećne sudbine njihove već poodavno odjahali svoga belog, ili crnog konja koji je u međuvremenu, s debelim razlogom, sigurno pobeleo… Ali neka takvi unapred oproste što me/nas ovde ponekad neće moći razumeti baš do kraja… Za potpuno razumevanje i smisao ovde napisanog, treba ipak gutati, s uranijumskim primesama, ovaj vazduh regiona… Znači, unapred predviđam vrlu čestu “inostranu misao” – “O čemu ovaj čovek piše, ja ga ništa ne razumem…”

Free WordPress Themes - Download High-quality Templates