Tri dana ja nju bukvalno teram, ali ona neće od mene. Tri dana me ne zanima, ali džaba, uporni srpski mediji u poodmakloj metastazi bolesno je guraju uz kuvana jaja za doručak, uz raštan umesto suve jaretine za ručak, umesto pahuljica sa mlekom za večeru. Pored jastuka za laku i prijatnu noć. Nagurali su je i u svaki „savcati“ telefon mimo naše volje. U šta god da upreš prstom – ona! Vidi se, levom rukom sađena i golema, zaista. Plava. Zrela, sve zrelija. Sve tamnija i izraženija. I nažalost, sve poznatija. Samo što nije srpski brend postala poput njene čuvene sestre! Tačno da čovek zažali što prolazi i što mora proći… Ako je šminka veštačkim disanjem ne održi još koji dan u životu.
Tema koja je u suštini apsolutno glupa i beznačajna, ali kad već neće od mene danima, rekoh sebi, e daj da je malo protresem… I dok je tako ja mozgom tresem, poput seljaka koji isto tako trese i obara prezrele šljive sa đedovih mu šljivika, pretpostavljam i zaključujem da je ta šljiva zaje.ala sve moguće šljive Srbije, unapred za godinu dana. Ne bi da će od rešavanja ishoda tog nemilog slučaja čitava nacija preko noći bolje i srećnije živeti… Svi jedemo istu šljivu ovih dana. Nacionalnim frekvencijama svima nama serviranu za doručak, za ručak i za večeru.
Nemojte se razočarati, pročitajte blog do kraja. U pitanju su dve mlade, nažalost javne i aktuelne ličnosti i jedna kalorična šljiva. Jedan lepi, slučajni voditelj i njegova zgodna silikon diva, inače prvakinja ne znam zaista čega jer ne čuh još za taj sport koji je, prosto sumnjam, registrovan u Sportskom savezu Srbije. Ta šljiva koju pomenuh je na divinom oku. Verovatno ste upućeni u nju, svaka čast onome koga je zaobišla ta vredna i sveprisutna šljiva, zavidim mu. Zaista ništa nemam protiv te dve mlade ličnosti koje nazivaju uspešnim (ne saznah u čemu) i koji su kao i svi mi od krvi i mesa sa svojim problemima, ali oni su dali povoda ovom blogu. Nije poenta u njima iako je ovo što rade ravno idiotizmu. Ne želim ja njima nauditi, sami su sebi naudili za još svega nekoliko dana dok najpoznatija srpska šljiva živi svoju slavu. Kada alkohol u njoj ispari, opijeni i lakoverni narod će ih doživljavati još većim zvezdama nego što nikada nisu bili.
Ali stvarno jadno, ujedno i zanimljivo, gotovo ne verujući. Pre samo mesec dana, u društvu te slučajne fleke u gornjem desnom uglu mog TV-a, sam gledao emisiju o sreći, tačnije bajku koja je pričala o to dvoje istih mladih ljudi. Režiser tih 45 minuta zeznuo je i Andersena i njegove neumiruće bajke o prinčevima na belim konjima koji na kraju srećni odjahaše sa još srećnijim princezama. Mladi, lepi, srećni, zaljubljeni, voljeni, zgodni, „uspešni“ u modernom čardaku da bi im pozavideo svaki mladi par običnih, lakomislenih smrtnika. Ne samo da bi pozavideo, nego što je najgore, gledajući tako nešto verujem i da mnogi doprinose svom nezadovoljstvu i olakim zaključcima i ubeđenjima o ličnoj nesreći i neispunjenosti. A niko nije mogao slutiti da je možda baš tada, gledajući taj „rajski opis roze boje“, jedna šljiva posađena. I evo je, niče i sazre preko noći maltene. I lepa, čini mi se nekako lepša od ijedne koju do sada u životu videh, a video sam ih dosta u liku i delu onog mlađanog nestašnog dečaka na hercegovačkom kamenu koji ako se nije potukao tog dana nije mogao otići zadovoljan i ispunjen u krevet.
Tu smo dakle, ovo prethodno sve zaboravite, sada počinje suština bloga. Tiče se tih naših toliko više žalosnih javnih ličnosti koji titulu „javne“ dobijaju bez ikakvih zdravih i normalnih kriterijuma. Bez ikakvih moralnih i profesionalnih zasluga, jer bitna je samo funkcija ili blizina i dosluh sa vlasnicima moćnih medija. Toliko su više žalosni da se čovek, osim nekoliko ljudi u čitavoj državi nema na koga ugledati, slediti ga i težiti mu. Toliko žalosnih da danas i vedre i oblače. Toliko nasmejanih i raspevanih da bi im zavidela i britanska sedmica na lotu. Toliko zaljubljenih i presrećnih da bi unesrećili jednog Majstora i njegovu Margaritu. Toliko zlatnih, moćnih i pametnih da bi dijamant u Teslinoj ruci u brabonjak pretvorili… Toliko prisutnih i serviranih pred našim očima da bi nam se i beli tartuf zgadio. Toliko srećnih i zadovoljnih da imenica „sreća“ polako, krenuvši od slova „a“ briše svoje slovo po slovo, zauvek nestajući. Javna grozota! Obavezno kliknite na sliku ispod i pogledajte „izbliza“ moj vredni mozaik te javne „sreće“ za kojojm neko možda od vas pati?
O, „Blože“ moj pomozi! Pomozi nam da shvatimo da nije sve tako kao što nam oni inače predstavljaju i kao što se u prvi mah misli kad je u pitanju sreća i blagostanje većine naših javnih ličnosti. Kad su u pitanju i njihovi tvorci – ti još žalosniji mediji. Pomozi nam da svu tu išaranu hartiju i iznajmljene televizore posmatramo našim (baš kao na ovoj slici), a ne njihovim željenim očima u naručenim emisijama i TV prilozima. Pomozi nam da shvatimo kako je sreća na našem tasu teža i zdravija od te njihove prividne, kratkotrajne i, bojim se, skoro nemoguće. Kako je pola kila naše sreće teže od kila njihove. Kako mi imamo ono što su oni samo jednom imali i neće nikada više. Priliku za relativno miran i normalan život, a u njemu tu zlatnu, opuštenu i zagarantovanu privatnost. Da možemo imati tako malo da ne shvatamo koliko je to u stvari puno! Da možemo imati toliko jeftinu sreću i mir da bi je svi ti koje smatramo mnogo srećnijim i bogatijim od nas često zauvek menjali za tu tvoju ili moju koje uopšte nismo svesni. Zato, budimo je svesni, radujmo joj se, čuvajmo je i mislima i htenjima ne menjajmo za onu lažnu, medijsku i raskošnu, ali svakako prividnu koja gotovo uvek ima neki ne baš fin i srećan ishod.
Droga, narkomanija, alkohol, prevare, ubistva, preljube, prividna bogatstva, dugovi, razvodi, tuče, bolesti, hapšenja, sterilna politika, mito i korupcija, nesreća, izgubljena i s pravog puta smetnuta deca, silikoni, kurve, optužbe, zloupotrebe, pucnjave, lažni uspesi, tračevi, tužbe, sudovi, pa sve ono ostalo što zaista opisuje njihovu sreću… E, pa da – šljive sam preskočio! Od jedne je sve krenulo. Takvu sreću niko poželio ne bi, pa nemoj ni ti. Ne zavidi joj. Ona nije realna ni stvarna. Sve je to jedna marketinška predstava i javno utrkivanje ko je na silu srećniji, bogatiji i nasmejaniji. A u dubini duše, ko više propada i čija je sreća trulija. Čast po kojem izuzetku…
Imaš ti tu tvoju zdravu sreću za koju bi ti svi oni rado i često platili samo da je iznajme, jer znaju da je nikada više ne mogu trajno imati. Taj i takav njihov život svakoga dana strmoglavo baca u goleme izazove, uzimavši dosta od samog sebe. A daje i opstaje samo zahvaljući naivnom i lakomom narodu i potkupljivim medijima. Taj i takav život daje tako jedan užasno loš primer da poput galopirajućeg kancera truje naš skromni narod (naročito omladinu) i trajno ga čipuje čipom nesreće, negde plitko pod kožu. Da ga uvek mogu napipati i biti svesni. Gura mu neki drugi bukvar i neku drugu bibliju od onih koje bi trebao da ima u svojim rukama. Svi bi tu „sreću“ ne znajući kakvu u stvari nesreću žele. Ta glad i nezdrava nastojanja da se pošto-poto bude u društvu flekice i njene braće i sestara nije zdrava ni potrebna. Evo, jedni su nedavno presrećni bili sa njom u društvu, poput oskarovske „ljubavne“ epopeje u rajskom šljiviku. A danas evo peku rakiju iz tog šljivika na lažnom sudskom pozorištu pred nacionalnim publikom gladnom svake šljive. Mnogi drugi je sada okopavaju…
Je.em ti ja tu i takvu sreću! Ispade mi „d“ negde. Možda od gladi, gladan sam… Ali, do doručka i onih kuvanih jaja sa najpoznatijom srpskom šljivom, nema ništa od jela.
