SAMO DA BOG DA, PA DA OVAKO I OSTANE!

„Samo da Bog da, pa da ovako i ostane! Da je bolje, ne bi valjalo…“ Reče ona meni i baci me u mentalnu reprodukciju… Ne samo što reče, nego mi zapara i oči i uši i mozak, kao i njegove misli, stavove, težnje… Ne samo što sve to zapara, nego dirnu me i u onaj zamračeni deo gde čuči i tinja moje, doduše, siromašno, ali ipak prisutno nezadovoljstvo u društvu bledih briga i strahova. Dirnu me u veru, ali i neveru. Dirnu me u prošlost, još više u budućnost. Dirnu me u razum i čačnu mi logiku. Prodrma optimizam, a zaljulja pesimizam…

optimizam

Ne, nije mi to rekao neki vanzemaljac iz Švajcarske ili njegova sestra iz Japana. To mi je rekla jedna među nama, od relativno mlade krvi i mesa, sa svim svojim porodičnim obavezama oko, hvala Bogu, četvoro rođene dece i veoma odgovornom funkcijom u velikoj i ozbiljnoj kompaniji. Da neko slučajno ne pomisli: “Lako je njoj s njenom platom”, njenu borbu s kreditom u švajcarcima neću nikako izostaviti. Dakle, po svim tim parametrima može se pretpostaviti da joj je zaista “veselo” u životu! Ako ćemo sada biti iskreni pa skinuti ove “vesele navodnike”, onda ćemo to prevesti na srpski i pretpostaviti: “Njoj je sigurno “ludnica” u životu!” Možda jeste – možda nije, ali sam dobro čuo šta mi je rekla. Dobro sam upamtio taj momenat kada je kumovala ovom blogu i podarila mu naslov kakav drugi samo sanjati mogu, jer ga, za razliku od nje, ne žive ili baš retko žive. Naslov, kakav sam do pre neki dan možda i sam sanjao. Naslov koji od tada polako “pretačem” iz velikog u mali mozak. Iz sna u javu… Priznajem – moždano crevo je usko pa to prilično sporo ide, ali uporan sam ja! A molim te budi i ti! Pročitaj ga sada još jednom, molim te i to.

“Samo da Bog da, pa da ovako i ostane! Da je bolje, ne bi valjalo…”

Moj prijatelju, ima li tebe i koliko te ima u ovoj skromnoj, hrišćanskoj, staloženoj i krajnje umirujućoj i optimističnoj misli? I tebe prijatelju Vukoje – ima li, nemaš “rašta” očima tako prevrtati?! Padne li ti ikada na pamet ovakva misao? Ako nemaš pameti, padne li ti, bar, kad na jezik? Bojim se slabo, i meni i vama. A veliko je pitanje da li treba i mora tako? Da li ta misao zaslužuje svoj mrak? Da li zaslužuje toliku svoju tišinu sporadično prekinutu jednom u hiljadu duša…

Budi optimista

Zapitao sam se, koliko puta u toku meseca ili još bolje – godine čujem jednu takvu velikodušnu misao. Ne mogu se pohvaliti odgovorom, a nije da malo ljudi srećem i sa njima razgovaram, uključujući i samog sebe kao jednog od mojih najtežih, neumornih i iscrpnih sagovornika. Zato sumnjam u našu spremnost da budemo svesni i zadovoljni s onim što imamo, što jesmo, kakvi jesmo i gde jesmo. Kao i s onim što ćemo vremenom, malo više ili možda malo manje imati od toga koliko trenutno imamo, tu ili negde drugo. Ekstremne situacije tipa: sedmice na lotu, američke zelene karte na lutriji, rođenih zdravih trojki ili ne daj Bože teške bolesti ili neke porodične tragedije, ćemo izuzeti u ovom razmatranju. Takve situacije, što je i logično, polarizuju naslov ovog bloga do same ivice njegovih polova, odnosno plusa i minusa. Mi ćemo se baviti onom zlatnom sredinom, kakvom, tokom naših života, ipak najviše hodimo…

Možemo li već sada ili u nekoj prvoj narednoj prilici, u društvu verne i tihe samoće, ipak podvući tu crtu zadovoljstva na trenutak. Možemo li “pretočiti” nešto iz nečega? Možemo li pobediti nešto u nečemu? Možemo li izdignuti nešto iznad nečega? Možemo li mirom i spokojom pobediti naš nemir i nespokoj? Zadovoljstvom naše nezadovoljstvo. Većim optimizmom naš, nekako, naviknuti pesimizam. Uvažavajući činjenicu da niko od nas danas dva puta dobro ručati ne može – realnošću i skromnošću našu preteranu “glad i želju” za svim i svačim u životu? Da nam za miran san ne treba više od jednog kreveta. Za srećnu ljubav više od jednog partnera. Za najveću životnu radost više od zdrave, složne i što brojnije porodice. Za pravo bogatstvo više od dva-tri prava, iskrena i verna prijatelja…

GARANCIJA-GOLD

Možemo li ipak biti zadovoljni sa onim što jesmo, kakvi jesmo i što imamo? Možemo li razumeti, poverovati i na trenutak pretpostaviti da ipak može i crnje, i gore i lošije od ovog „lošeg“? Po sve nas ponaosob, ne daj Bože, manje srećnije ili ono baš nesrećnije. Svako od nas biva dežurni svedok tih svakojakih tužnih prizora i priča oko sebe. Možemo li se uplašiti da i mi možemo sutra biti predmet takvog nečijeg svedočenja? Možemo li? Možemo li se usuditi pa i na trenutak pomisliti na naslov ovog bloga? S našim mozgom ga hrabro upoznati i ruke im spojiti. Pa iz njegovih misli polako ga spuštati ka jeziku… Možemo li biti toliko hrabri pa mu istim tim jezikom uskoro i kumovati? Ustima izgovoriti, životom slediti i naš duh tako lečiti. Tom mišlju i danas jako retkim lekom za sve češću bolest – nezadovoljstvo. Mišlju, kojoj sam bio živi svedok u ovo današnje teško vreme. I hvala Bogu, već se debelo trudim, a žarko nadam i duboko verujem da ću je, sada nekako svesniji, pomno slediti… Ne samo slediti nego i zarazno nastaviti sa svedočenjem u sudskim procesima onih kojima je “dokaz” o ličnom zadovoljstvu i sopstvenoj sreći više nego potreban. Onima koji još uvek nisu prihvatili sami sebe već se traže po tuđim telima, životima, sudbinama i gradovima, a da ni sebe ni svoje selo nisu upoznali… Onima koji nisu svesni i ne shvataju koliko su u suštini srećni i zadovoljni. I mnogo srećniji i zadovoljniji od onih čiju “sreću” sanjaju. Da, jesu, i to toliko: “Samo da Bog da, pa da tako i ostane! Da bude bolje, ne bi valjalo…” Ako ćemo iskreno, neće se niko ljutiti i da ga strefi to “bolje”, ali treba biti svestan i tog “dobroga” koje već imamo…

 Sviđa mi se ovaj tekst!

Уколико сматрате да овај текст може бити интересантан и од неке користи вашем пријатељу или драгој особи - слободно га проследите:Share on Facebook
Facebook
0Email this to someone
email
Tweet about this on Twitter
Twitter
Share on LinkedIn
Linkedin

One comment

  1. Dobri moj Božo,

    Manje – više si sve rekao, pa je možda bolje da ne kvarim. No, ipak krenuh, pa ti praštaj…

    Da bi čovek stigao do naslova ovog bloga (koji ja vidim kao podest) i skontao odakle ta “šuplja”, neophodan mu je bar jedan sprat stepenica sa naslovom: “Ne daj mi, Bože, što se trpet može!”
    Ne znam da li se podesti i stepeništa ponavljaju ili su kako ideš gore različiti, ali ću te obavestiti svakako o sopstvenim saznanjima kako budu pristizala… 😉

    Ne zameri ako sam u nameri da skratim zakomplikovala…
    Čuvaj se
    S

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Free WordPress Themes - Download High-quality Templates