Благо оном ко “рано полуди”, имао се рашта и развести

Поред толико других и неисписаних, прва тема на блогу о којој пишем други пут. Па замислите колико јој онда значаја придајем и колико ме том својом данашњом епидемијом “боли”. А комотно сви можемо да се замислимо што она сама себи даје толико права над нама. Тачније, не она већ њени актери. А ко ће други него весели људи који полако, али сигурно, не да губе, него буквално у парампачад ломе компас којим су до сада, као врста, вијековима налазили пут опстанка званичној заједници мушкарца и жене. Такозваном браку. Институцији без које ће све бити другачије…

Фото: Foto: Guliver/Thinkstock

Развео се. Развела се. Разводе се. Пред разводом су. Зрели су за развода. Развели су се одавно. Нису никако у контакту. То му је друга жена. Ово јој је други пут да се разводи. Суде се око дјетета. Не да му да виђа дијете. Не гледа дјецу уопште. Дјеца су остала код ње. Предали су папире. Плаћа јој алиментацију. Не даје динара за дјецу. Не могу да се договоре око алиментације. Отишла је од њега. Напустио је и њу и дјецу. Рочиште је заказано. Споразумно су се развели. Вратила се код родитеља. И тако, нажалост, даље…

Да ли постоји неко од нас који нешто од овога није чуо у посљедњих пар дана? Тричавих пар дана? Не пар мјесеци и година, него пар дана? Нисам имао храбрости рећи, малтене – свакодневно. Иако то још није свакодневно, такав језив осјећај да се то малтене дешава сваког дана ушао је у нас. И не напушта нас. Толико се често данас тема развода, све са њеним надахнутим варијацијама, дешава и спомиње да човјек напросто не повјерује. Нема више разлике мала или велика средина. Мали или велики град. У оним мањим, у просјеку то дође на исто само што услијед заосталог и полако умирућег атавизма званог срамота, доцни то сазнање. Као и она, чини ми се, “једва чекана” информација да се њих двоје ипак разводе.

Уопште не улазећи у разлоге и сваљивање кривице на једне или друге, овој болној теми у нашем друштву желим дати неки генерални печат. Печат туге, слабости и безнађа. Печат немоћи и незнања. Печат брзине и непромишљености. Печат незрелости. Печат бјежања од стварности, проблема и живота. Печат неког лудила што је обузело оне који по том питању нису смјели баш толико да полуде. Мислим на толики проценат „разводњеног друштва“, не на појединачне случајеве чије коначне, можда и оправдане одлуке свакако треба поштовати и разумјети. Али оно што не поштујем и не разумијем је „који тренутак више“ оне њихове свијести, памети и размишљања прије него се ступало у ту и такву брачну заједницу. С том и таквом особом и свим оним што је прати и долази уз њу…

А тек да не помињем потребу за мало више мозга и “гуме”, а мање страсти када се правило оно весело, слатко и лијепо дијете што сада одраста без оба родитеља у “једном пакету”. По неком чудном српском морању, зачето дијете у вези је као зелено свјетло на раскрсници која у сва три правца води у брак. Иако су често оба “возача” прилично свјесна да их већ иза прве брачне кривине чека дубока провалија. Не знам зашто би то морало тако да буде. Ако је дијете повод и нужна потврда да су двије особе подобне за брак, а не њих двоје као индивидуе које треба читав живот да обитавају једно с другим, онда и не треба да нас чуди онај други пасус “одозго”.

Брак није загарантовано укусан колач у излогу “сластичарне живота” па да се тек тако у њу уђе и проба. Па ако ти се не свиди, да пљунеш, гузицом затвориш врата и изађеш… Раскид везе ипак некако мање боли а и “тише” се чује од раскида брака. Ступање у брак неупоредиво више обавезује од веза и везица. Брак је, људи, голема обавеза са невиђеном одговорношћу. Онај који то не схвата, нека сачека са „финалом своје везе“ све док то не схвати! Па шта данас има лакше од тога него нешто бацити под ноге. Сломити. Уништити. Развалити. Узмите било шта што вам је при руци па размислите да ли је то тешка работа. Па то може свака будала. Док свака та “будала” не може тако лако направити, створити, чувати и сачувати било шта од тога што вам је при руци. Таман то био и брак…

Брак је нешто што се не добија него се гради. Нешто што се не проба него се вари. Брак се не поклања већ заслужује. Није нешто што се чека да се деси него се брижљиво планира. Брак је као полица у шпаизу са шећером, медом, соли и бибером. А не може се само од слатког живјети. Мора се некада нешто и посолити и забиберити да би било дуготрајније и укусније… Ко каже да је у браку увијек лако и слатко – томе не вјерујте. Томе сигурно није лако, а ни слатко. Ко каже да није, па и у најмањем афекту, шали и зезању, поменуо развод, ни томе не вјерујте. Тај је можда већ пред разводом. Ко је мислио и очекивао да је брак само нешто бајно, сјајно и идилично, њему вјерујте када каже да ће се развести. Ко је већ  разведен, вјерујте му када каже да није много размишљао када се женио или удавао…

Као што видите, ово су исувише озбиљне теме. Можда их је лако писати, али свакако није написати (објавити)! Тј. бити свјестан и преузети озбиљну дозу одговорности да изнесеш свој став по овако озбиљном и осјетљивом питању. Ја, као што видите, јесам. А да су многи други били свјесни и свјеснији неке друге, много битније одговорности у одређеном тренутку, ја овог пута не бих имао шта и о чему да пишем…

Свиђа ми се овај текст!

Дискусије по објављеним темама можете пратити преко Фејсбук странице:   www.facebook.com/vukoje.rs/ 😉

Ukoliko smatrate da ovaj tekst može biti interesantan i od neke koristi vašem prijatelju ili dragoj osobi - slobodno ga prosledite:Share on Facebook370Email this to someoneTweet about this on TwitterShare on LinkedIn46

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Free WordPress Themes - Download High-quality Templates