Овај блог неоправдано одлажем већ годинама. Свако наново згажено псеће говно на београдској калдрми ме својим ужасним смрадом натјера да узмем перо или да упалим компјутер, како коме љепше звучи. И ево, вечерас, на ширем подручју новобеградског насеља Милеве Марић Ајнштајн, док сам био у посјети сестри и њенима, ново свјеже угажено говно ме је нагнало да најзад напишем текст који с дебелим разлогом пишем већ неколико година. Знам да говно има доста културнијих синонима, али схватите ме, нервоза чини своје, па опростите на изражавању…

извоф фото: petface.net

Да се одмах разумијемо. Ништа ја против животиња немам, нарочито београдских, које најчешће и срећем. Волим их срести, помазити и с њиховим газдама попричати о њима, ако ме која нечим дојми. Али, све више имам против те веома дискутабилне маније да је број животиња по београдским становима превазишао све могуће бројке здравог разума. Да број паса и мачака по београдским становима, овим темпом, итекако угрожава број дјеце по обдаништима. Да су количине псећег измета по београдским тротоарима и травњацима преузеле количински примат у односу на крављи измет по шталама широм Србије. Да цифре које се одвајају за набавку тих неких скупоцјених раса превазилазе по неколико хиљада евра. Није само битно да га имаш, него и да знаш ко му је ћаћа и ђед био. Успут, гарантујем свим и свачим да половина београдске дјеце не зна како су им се звали прађедови и прабабе.

Идемо даље, вођени истим оним смрдљивим говном с почетка! Да је количина новца која се одваја за његовање и уљепшавање тих малих дражесних бића већ одавно превазишла износе који се прикупљају за лијечење неких других малих дражесних бића које случајно припадају нашој, а не псећој врсти. У згради гдје живим, у посљедњих 12 година су се затвориле 4 месаре, двије пекаре, двије продавнице и једна посластичарница у истом локалу у којем сада вриједно и насмијано ради неколико људи на његовању кућних љубимаца. Њихови фризери, перачи, стилисти, шминкери, апотекари, педикири, масери и шта још све не. Преседан је био када сам прошлог љета у једном новобеоградском ресторану видио малу чиваву све са налакираним канџицама. Није то све! Свака канџа је била обојена у другој боји лака. Да добро сте прочитали!

Често се поставља и то круцијално питање ко се ту више мучи и малтретира по становима, да ли животиње са људима или људи са животињама? А, индикативно, можемо доћи до оног најтужнијег и поражавајућег закључка у свему томе, јер није то случајност што је то све баш тако и у тој мјери… Гдје су те толике животиње биле и бивале прије? Ко их је и коме котио и одгајао толико? Људи се изгледа све више проналазе у дружењу са животињама, него ли са својом врстом. Вјера, лојалност, радост, доступност, повјерљивост, дражесност и заштита је са људи тако симптоматично прешла на псе и мачке да је већини људи постало љепше и пријатније дружити се са животињама него ли са људима. Шта ли друго? Вјероватно је степен разочарења у своју врсту постао превелик. Исто као што је и до понизног нивоа девалвирала родитељска граница испуњења дјечјих жеља и неадекватних прохтјева. Малтене да се послије првог мажења комшијског умиљатог пса, колико сутрадан мора набавити оно своје, само да је дијете срећно.

Имала би ова тема више праваца, али ја ћу је гурати у само једном – култури која карактерише данашњи ниво свијести и одговорности власника свих животиња по београдским становима. Њихов однос и поштовање уредно донијетог, али поптуно неконтролисаног закона који налаже свим власницима кућних љубимаца да уредно покупе њихов измет након извршене нужде. Њихово поштовање својих комшија, поштовање своје животне средине, поштовање хигијене, здравља, њихове дјеце, а ако ћемо искрено и тих истих њихових љубимаца. Што љубимаца? Па зато што сва та остављена и непокупљена говна по парковима, тротоарима, улазима па чак и лифтовима и зградама, исти ти њихови љубимци обавезно оњуше и дотакну својим његованим њушкама и шапицама. Што њихове дјеце? Па зато јер баш туда куда њихови љубимци свакодневно сију своја говна, њихова дјеца само мало касније вриједно жању својим ручицама, патичицама и ципелицама и уносе све те материје у своје топле домове. То што ми, мало старији, и поред големо уложене пажње да избјегнемо све те смрдљиве мине, ипак некад настрадамо, то је можда најмање битно. То њих ипак најмање тангира. Ја вјерујем да им то дође чак и симпатично.

Не треба гријешити душу па рећи да су сви власници исти. С поносом гледам оне који са собом носе кесе и купе измете (не говна) својих љубимаца и бацају их у смеће. Но, таквих је заиста мало. Са балкона редовно гледам како и дио таквих, након кењања њиховог четвороношца прву оду на врло активан ротациони тренинг вратних и очних мишића прије него ли покупе та говна за њима. Уколико се нико не појави на видику око њих, то говно уредно остаје да живи у свом травнатом или поплочаном беспућу, чекајући своју судбоносну ципелу или патику. Штиклу тешко, ипак га је мало теже њоме набости. А замислите само како је и њему и нама на, сада, неких 50 степени колико београдска калдрма сасвим сигурно „очитава“ ево данима. Пржи се говно, пржи се мозак од смрада. Људи моји, знам да је већина вас нагазила бар једном на ту одвратну мину. Ја не знам да ли сам у свом животу осјетио гори смрад од тих псећих гована које нисмо дужни ни да гледамо, а камоли да газимо, миришемо, чистимо… Све због некултуре њихових власника! Мало који телефон данас нема камеру… А број комуналне полиције сви знамо. Не знам само шта чекамо? Једном, два пута по 10.000 динара казне па ће се ти власници мало запитати исплати ли се та њихова некултура…

Уколико сматрате да ће текст бити занимљив и користан некој Вашој блиској особи, слободно га подијелите.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *