PRIVATNA MINSKA INDEKS POLJA

Ne prođe desetak dana, a da na neki od brojnih telefonskih poziva ne dobijem pitanje tipa: „Imam fino i drago dete od sestre, taman završila fakultet, traži posao, pa ako možeš da pomogneš? Imam brata od tetke, na birou je već 3 godine, polude dete, hoće da ide „vani“, a jedinac… Imam ćeru, imam sina… Ako šta čuješ, javi, molim te!“ itd… Dobro mi je poznata muka te vrste koja muči ne samo te momke i devojke već i njihove porodice, bliže i dalje… Mogu reći da sam za svoje godine uspeo i dosta pomаgati po tom pitanju. Ali, ta činjenica da, sada, sa znatno veće i značajnije funkcije mogu manje pomoći nego do pre neku godinu, sa onih nižih, zaista plaši. Plaši i pokazuje u kakvoj se situaciji nalazi naše društvo…

Kako rekoh, razumem ja u potpunosti muke tih ljudi koji pitaju, ali razumem i moje podrazumevano kontra pitanje na sva ta pitanja: Šta je završila? Šta je završio? Ali, nikako ne mogu da razumem sve češće odgovore tipa: menadžment, pa nekih 16 opisnih prideva uz njega, potom neke komunikologije, komunikacije, medije, razno-razne marketinge, geografske ekonomije ili one malo hrabrije i direktnije odgovore, navodeći odmah imena sve brojnijih privatnih fakulteta u Srbiji… Sa svim onim njihovim čudnim i modernim imenima. A imamo ih skoro u svim mogućim oblastima. Juče od jednog meni dragog bića, inače – geodetske struke, čuh da imamo i neki privatni građevinski fakultet s čijim je diplomcem on nedavno imao čudesnu raspravu oko tumačenja pojma „kote“ ili nadmorske visine. U smislu da se momak pitao kako se to računa od nivoa, i kog to, mora kada ovde kod nas nema mora? A baja završio „Građevinski fakultet“! Ne znam bih li lično imao hrabrosti i kokošinjac dati tom baji da sagradi?! Ima li, i može li biti neke šire društvene implikacije u toj bezazlenoj raspravi vrednog „državnog“ geodete i „privatnog“ građevinara?

Krenuću od obrazovnog sistema iste zemlje. Sistema koji je definitivno ranjen, koji krvari i ćopa. Ne samo da su uzdrmani, temelji tog sistema su više toliko truli na svim nivoima da će takvo stanje, u godinama i generacijama koje nam dolaze, ostaviti grdne posledice po naše društvo. Nezamislive i tolike da ne znam hoće li nam i sam Bog moći pomoći, ako uopšte bude hteo i nameravao. S takvim obrazovanjem, ne zna se hoće li među nama biti više nezaposlenih, neobrazovanih, nesposobnijih, nepismenijih, nerealnijih, nezadovoljnijih i pokislih, a pored svih tih uspešno završenih škola i fakulteta. Kao na traci…

Godinama pratim to raspadanje i lažnu privatnu predstavu pred brojnom brucoškom publikom koja im tapše na svakoj spuštenoj zavesi. Najbitniji kriterijum te predstave je da se ona lako i brzo spušta! Ili da se za prvi čin te predstave karta uopšte ne kupuje. Žanr je nebitan ili sve manje bitniji! Mnogo mi je žao i jede me ta bol i zabluda naše omladine što, zarad samo neke besmislene društvene predrasude „da ćeš biti glup i neuspešan ako ne završiš neki fakultet“, upisuje i studira sve i svašta što se „samonaziva“ fakultetom. Sve i svašta, samo ne ono što im u mnogo većoj verovatnoći sutra može najbrže gurnuti „koru hleba“ na ulici. Niko se ne pita šta i kako posle te zaista zabavne predstave? Doduše, te i takve fakultete u dobroj meri upisuju „malo bitnija deca“ koje, kako god okreneš, čeka neki posao samo da se ona „tuba sa diplomom“ prenese preko kućnog praga. Za njih zaista nije bitno, bitno je da se druže i akademski zezaju te 4 godine. A oni drugi su ni tamo, ni ovamo i njih mi je najžalije jer su oni akteri onih pitanja sa početka bloga. Biroi prepuni „državnih“ diploma, dok ove druge na konkursima i u praksi niko živ i ne razmatra. Opet se čeka neka veza koju, jaku i dovoljnu, ne može svako imati. A svesni nismo da u Srbiji bukvalno ne postoji toliki broj „veza“ u odnosu na one koji je čekaju s takvim diplomama. I onda nastaje agonija, nezadovoljstvo, propadanje i beznađe svih tih mladih akademskih duša. Implicitno, sve te karakteristike se sasvim sigurno prenose na naše društvo i njegovo zdravlje. Njegovu budućnost!

Da ne bude neke intelektualne diskriminacije, i „državna“ i „privatna“ mladež su tu negde. Po intelektu uopšte ne mora da znači da jedni beže od drugih, ali po ambicijama, vrednoći i ozbiljnosti shvatanja svoje sutrašnjice, jedni su daleko ispred drugih. Što nikako ne znači da se ukazano poslovno poverenje nekom „privatnom indeksu“ ne zna opravdati i isplatiti. Problem je samo „doživeti“ to ukazano poverenje na iole poželjnom mestu za nju ili njega.  Savet za ovakvu situaciju ne postoji. Radiće i dalje svi ono što su namerili. Mnogi, nažalost, već žive ovaj blog. A mnogi i sada greju dlanove tapšući spuštenim bordo zavesama. Ne razmišljajući ko je sa one strane nje. Na vrhuncu tuge, ali ujedno i smeha, na tim nekim pozornicama se dešavalo da, kao udarna akademska snaga u ulozi asistenata i profesora budu „novosadska barbika“ i razni „beogradski kenovi“… Sve sa svojim „ogromnim i dokazanim“ intelektualnim potencijalima i akademskim iskustvom koje su prenosili i prenose na našu pametnu decu. Ponižavanje i unižavanje naše dece najveće moguće vrste koje zaslužuje nečiju „Zabelu!“ Zemljo, otvori se!!! Roditelji, kako možete svoje dete slati i poslati u taj moralni apsurd pred te moralne anateme? Ne razumem ni tako olako puštanje i bacanje one ušteđene crkavice niz „privatni“ potok dok se i u onom državnom ribe već uveliko dave i crkavaju.

Deca su u zabludi. Ja to kažem sa aspekta one ogromne iskusne većine gde se posao ne dobija samo i uvek sa vezom. Već i sa onim što si završio, kako i kada si završio. Ne treba se zavaravati, posla će iz godine u godinu biti sve manje! I državni diplomci će biti gladni u svojim strukama. Neki, nažalost, već jesu. Nije više ni toliko bitno pitanje da li upisati državni fakultet, bitnije od tog pitanja, sada je, kako izabrati jedan iz te grupice državnih koji ima perspektivu u ovoj ili nekoj drugoj državi. Bolje ga je i studirati 2-3 godine duže i pomučiti se nego kasnije, isto toliko godina, u nekim pauzama skidati konobarsku ili promocijsku kecelju i odlaziti na biro u „redovne posete“.

Momci i cure, pamet u glavu dok je vreme i dok ne bude kasno! Roditelji, pomagajte! Nisu više ni državni fakulteti ono što su bili! Ime jednog italijanskog grada i zapadni princip su učinili svoje! Nisu oni više toliki bauk i teško savladiva prepreka kao što je meni moj bio kada sam ga studirao, znajući učiti i po 15 sati dnevno (imam dosta svedoka za ove reči). A ako već odlučite i birate „privatni trening i pripreme“ za vaš što bolji život sutra, moj je iskreni savet da birate jedan od retkih koji trenutno iole vrede i koji su, čini mi se, bez velike konkurencije u tom „privatnom minskom indeks polju“. Znam to na osnovu nekoliko pouzdanih primera koji svakako nisu adekvatno merilo, ali me ohrabruju i raduju kada ih čujem sve češće u posljednje vreme. Nemam pravo ništa reći, ali ako bih nekim čudom sada hteo ili morao upisati neki privatni fakultet, ili planirao da pošaljem svoje dete na njega, onda bi to svakako bio jedan koji počinje na slovo „S“.

No, i dalje generalno mislim da mi, kao društvo, ni po jednom jedinom kriterijumu uopšte nismo dorasli svetskoj uspešnoj praksi „privatnog obrazovanja“! Problem ima dve glave. Većina studenata danas uči najmanje zbog sebe, svog znanja i svoje budućnosti. Na većini fakulteta danas se znanje prenosi najviše zarad „igre brojki“, materijalnih koristi i interesa. Opšta trka na obe strane koja će nas kao društvo žestoko koštati i na kraju zaboleti! Nikom nije preterano stalo do znanja, ali hvala Bogu na individualnim slobodama, tj, onim retkima kojima je danas stalo do znanja. I da ga steknu i da ga prenesu! Ima i takvih, uprkos većini „onakvih“…