Драгоцјена животна филозофија. Читај, само полако…

Кад бих од свих ријечи српског језика морао да изаберем само једну која би увијек била уз мене и која би ме кроз живот водила, то би била ријеч “полако”. Када бих морао да изаберем још једну која би је пратила у тој некој њиховој фрази – то би била ријеч “само”. Полако, полако и само полако. То није само фраза, то није ни мисао, то је у данашње вријеме, слободно се може рећи, једна драгоцјена животна филозофија саткана у само двије ријечи и 10 слова. Филозофија коју треба прво разумјети, потом припитомити и трајно гајити у себи… На дуга и здрава вијека, јер сама она итекако има везе и са дугим и са здравим животним вијеком сваког човјека!

Неко ће на прву помисао закључити да та фраза има контекста искључиво у погледу неке брзине, односно спорости, међутим, то је површно и олако схватање ријечи полако. Ријеч полако у својим дражесним и богатим дубинама крије неограничену количину мудрости, сталожености и стрпљења, три духовна царства, данас, сваком “претовареном” тијелу, нужно неопходна. Та ријеч смирује, та ријеч охрабрује. Та ријеч заслужује да се о њој нешто и напише. Да се од ње нешто и научи. Први ја, јер ко ме зна, рећи ће да та ријеч и све оно што она собом носи нема никаквог додира са мном. Истина коју сам успјешно већ почео да мијењам овим драгоцјеним начином размишљања и поступања…

Фото: portalosuma.com

Брзина. Фрка. Трка. Гужва. Журба. Лудило. Проблеми. Паника. Кајање. Кашњење. Нервоза. Хаос. Неспоразум. Неразумијевање. Грешке. Све те ријечи постоје, живе и раде против ове филозофије о којој желим да пишем. Све те ријечи већина нас и језиком и “животом”, данас, много чешће употребљава него ону која се све рјеђе спомиње. Ону која нам све више значи и недостаје, како у мислима тако и у “устима и ушима”… Недостаје и у кући и на послу, у кафани и на улици, јер сви смо ми на некој животној узици… Ријеч која нас својим смислом, а нашим бесмислом свакога дана именом дозива. Ријеч “полако” или умивена ријечицом “само” у њиховој, али и нашој драгоцјеној животној фрази – само полако. Само полако…

Само полако, људи моји. Полако у свему. Само полако и кад журите. Само полако и кад дјелате и кад спавате. Само полако и кад болујете и кад здравите. Само полако и кад једете и причате. Само полако и кад возите (о томе сам посебно писао). Само полако и кад се смијете и кад плачете. Само полако и кад волите и кад престајете да волите. Само полако и кад мрзите. Само полако и у вашим проблемима, а знам да их имате. Има их свако, имам их и ја, ако ће коме лакше због тога бити. Шта сам ја него ви… Шта смо ми него народ, можда рођен на погрешном мјесту и у погрешно вријеме, али опет жељан свакога добра и напретка.

Шта год, ама шта год да ти се десило и дешава у животу, па чак и онда када та ситуација захтијева муњевиту тјелесну реакцију, полако реагуј, тј. реагуј смирено и смислено. Заустави себе некад, склопи очи, удахни дубоко и сам себи реци “само полако”… Кад ти предстоји нека дуга и тешка борба или имаш неки проблем који се не може тако брзо ријешити, опет – само полако. Сам себе знај смирити, охрабрити и усмјерити тамо гдје треба и онако како треба. Сваког дана говори себи “само полако”. Научи то говорити и драгим људима око себе. Шири ову филозофију кад год можеш и гдје год можеш. Нека одзвања „Само полако…“ на сваком кораку. Никога то успорити неће, напротив – ојачаће га, убрзаће га и уштедиће му и времена и здравља.

Кад то мора, реагуј ти слободно брзо, али не реагуј нагло и панично, јер паника је продужена рука сопственог незнања, несигурности и неспособности у ванредним животним ситуацијама и околностима. Паника никоме ништа добро не доноси. Ни паника тијела, ни паника мисли. Она је пријатељ сваког проблема и недаће у којој се нађемо. У њој нечастиви уживају… То је њихова најгледанија представа. Зато, само полако драги моји. Полако и у тој паници ако је код некога већ мора бити. Полако и са животом, јер ни он не жели да његову трку брзо истрчимо. Успоримо некада ту трку, свјесно и намјерно пустимо друге испред себе, не знајући гдје су они у односу на оне које несмотрено јуре. Прије или касније, у једној временској тачки сви ћемо, једнаки и правични, проћи кроз тај циљ. Само ће бити питање да ли ће то бити црни или црвени мермер, црвена ружа или жута лала на њему… Само полако да би то што касније дознали…

P.S. Имам ја тај неки осјећај да би за сво ово “наше заједничко вријеме” дио вас пожелио нешто да ме пита и консултује у вези неке своје теме, дилеме или проблема. Није то мој умишљај, него баш као што рекох – валидан осјећај, јер дешава се то често са онима који буду у тој прилици, без обзира познајем ли их или не. Као што то на самом почетку кажем њима, као што увијек кажем и себи, рекао бих и теби што те не знам – само полако. Само полако и баш онако како пише у овом тексту. Бива много лакше и бива много брже и успјешније него раније… Вјеруј ми!

  Свиђа ми се овај текст!

Уколико сматрате да овај текст може бити интересантан и од неке користи вашем пријатељу или драгој особи - слободно га проследите:Share on Facebook240Email this to someoneTweet about this on TwitterShare on LinkedIn0

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Free WordPress Themes - Download High-quality Templates