Не ради се то тако, суграђани моји!

Постах свједок једног немилог и несувислог догађаја који се десио у мом родном граду Билећи. Не само да постах свједок, него ме је то толико изненадило и повриједило да ме је ментално “изуло из ципела” и моментално паралисало у било каквом даљем обављању многобројних обавеза јучерашњег дана. Једна политичка странка је у јеку Короне и предизборне кампање посјетила једно и једино мјесто у Билећи које у предизборне и уопште политичке сврхе нико никада посјетити не смије. То што се десило, лично ме ужаснуло, нарочито ако обратимо пажњу на сљедеће…

Стицајем околности, Удружење родитеља, дјеце и омладине са потешкоћама у развоју „Ведар осмијех“ је посјетила делегација странке која Билећом влада пуних 8 година. Истих оних 8 година у којима то удружење на челу са преданим и крајње посвећеним Миленком Батом Радмиловићем води грчевиту борбу и чини немогуће ствари и егзибиције да тој дјеци задржи, не ведре, него било какве осмијехе на њиховим лицима. Не кажем и да су прије њих та дјеца била пуно насмијанија, али пошто сам до танчина упућен у проблеме и рад удружења, знам да је претходна власт имала доста више обзира и саосјећања према тој дјеци. У њихово вријеме годишњи грант намијењен удружењу износио је рекордних 37.000КМ и што је најважније, био је редовно исплаћиван. Доласком садашње власти тај буџет је већ прве године смањен на 30.000КМ (било ваљда пуно дјеци 37), затим успорен, па у једно вријеме и прекинут и до дана данашњег остао неконзистентан и крајње несигуран. А, недовољан свакако! Што је још горе, и тај умањени буџет из 2013. године није никада до краја исплаћен, као што није ниједан наредни до ове 2020. године у којој је “пажљива” општинска власт нашој дјеци исплатила свега 9000КМ од предвиђених и обећаних 23.000КМ. И свакако би онда било слађе и корисније за ту дјецу да су током те посјете умјесто заиста лијепе и вјероватно укусне торте, све са страначким цвјетићима којима ту никако није било мјесто, добили преостали овогодишњи дуг 14.000КМ. Па све да им и опросте оне друге и нагомилане од претходних година…

На бранику њиховог другог дома… Јефто, Ивана, Нешо, Ања и Драган

Ја само не знам да ли су ти људи, који су из неких својих разлога или по нечијем налогу ишли у ту посјету, знали за овакав однос општине, њихових политичких ментора и страначких колега према овом удружењу. Ако нису, било се, свакако, мудрије мало распитати о томе прије одласка у ту посјету. Да не испада да имам нешто посебно против њих, у сличан кош могу да сврстам и опозиционе одборнике и политичаре, јер када је овако осјетљива прича у питању, ту више нема ни позиције, ни опозиције, ни политике! Има само наше дјеце и Билеће! Људи и нељуди. Сви заједно нису смјели принијети, а камоли гурнути кључ у браву овог “страхопоштованог” удружења. А вјерујте ми на ријеч, да је кључ већ дуже вријеме у брави и уколико се нешто ургентно не предузме, сасвим извјесно биће КРАЈ… Која небеска сила зауставља предсједника Бата да окрене тај кључ удесно, то само он зна!

Као и увијек – сложно!

Дакле, закључак је веома прост и јадан. Због константног недостатка новца у општинској каси, а ја бих прије рекао због одсуства емоција и способности њених руководећих људи, наши добри и весели: Ивана, Ања, Аги, Јефто, Нешо, Мико, Драган, Оги, Немања и многи други, остајали су без много чега што им у сваком нормалном, цивилизованом и уређеном друштву припада. Остајали су без дневних оброка, специјалних програма, посебне едукације од стране стручних лица која се “споља” ангажују, путовања, дружења са њиховим вршњацима из других градова и многих других осмијеха која им с правом припадају. Зими су били осуђивани на само једну просторију, јер се остале “намјенске” нису имале од чега гријати, као што се и ове зиме неће моћи. Остајали су без права да буду једнаки међу нама и права да им се пружи максимална њега и пажња усмјерена прије свега на уздизање њихових, ионако ограничених, личних способности кроз разне едукативне програме и активности својствене таквој дјеци.

А што је НАЈФАСЦИНАНТНИЈЕ ОД СВЕГА, иста та дјеца, поред судбине која их је задесила, поред свих недаћа кроз које су пролазили у мукотрпном процесу прилагођавања уобичајеним токовима и слојевима нашег друштва, поред свега онога што им је у том процесу фалило и зафалило, поред жеље за много чим, а могућностима за практично ничим – ОНА СУ И ДАЉЕ ВЕДРИЈА И НАСМИЈАНИЈА од све друге дјеце у нашем граду, она су и даље насмијанија од свих тих политичара који се годинама међусобно крве и брукају наш град, она су насмијанија од свих оних редовних шетача и шетачица који, хвала Богу, немају такве или сличне проблеме. Она су и даље ведрија и насмијанија и од мене лично! Насмијанија су и веселија од тог градића од седам, осам хиљада становника који није у стању да на системском нивоу организује и обезбиједи помоћ и пажњу највећег могућег нивоа за свега педесетак наших најнасмијанијих делија и омладинки. Наше дјеце испред које, у немилосрдну заштиту, мора да стане сваки грађанин нашег града. Поред свих тих бајних локалних политичара из владајућих, али и из опозиционих структура. Поред Требиња које добрим дијелом “живи” на рачун Билеће, поред Бања Луке и Републике Српске која сасвим добро живи на рачун Херцеговине! Стид и срамота, свих њих редом да буде!

Увијек весели, упрскос свему!

Заиста, али заиста ме не занима име те или било које друге странке, па не желим, ни да се служим било каквим именима. Мене политика у животу не занима! Није овдје ријеч о негативној кампањи окренутој против те или било које странке, овдје је, прије свега ријеч о заштити те наше драге, дивне и вољене дјеце којој судбина из неког разлога није била наклоњена. Дјеце о којој је у посљедње вријеме неко из Београда водио можда више бриге и рачуна него онај чији је то посао и за шта је плаћен од свих нас, па и од родитеља те исте дјеце. Овдје је ријеч о дугогодишњем одсуству политичке зрелости, савјести и морала да се, прије свега, помогну и заштите та дјеца, а тек онда о непромишљености и неадекватно испланираној кампањи, ако је у нашем граду ико уопште и планира. Овдје је ријеч о класичном политичком дилетантизму који је нашу Билећу одавно поробио, заробио и вратио годинама уназад. И који нас, нажалост, не намјерава, ни тако више уморне, гладне, исцрпљене и безнадежне бацити из тих њихових зарђалих окова у какву-такву моралну слободу да бар с миром свиснемо ослобођени од њих.

Поводом ове ситуације, надам се само свеопштем разумијевању на рачун предсједника удружења, нашег драгог Бата који је живот дао и даје за будућност те дјеце. Само он зна кроз шта је пролазио све ове године да тај осмијех и даље остане осмијех, а да се не претвори у плач. Надам се да нико разуман не може Бата довести у било какву политичку конотацију овог случаја. Батов искључиви посао су дјеца, а не политика и Бато је као прави домаћин сасвим исправно поступио, сваком добронамјерном госту треба отворити врата, јер даљи осмијех те наше дјеце нема цијену! Лично, и сам вјерујем да је овдје било елемената добре намjере, али баш таквој, тамо и у том осјетљивом тренутку свакако није било мјеста!

Свиђа ми се овај текст!

Дискусију и коментаре по објављеним темама можете пратити или водити искључиво на фејсбук страници блога: https://www.facebook.com/vukoje.rs/

Уколико сматрате да овај текст може бити интересантан и од неке користи вашем пријатељу или драгој особи - слободно га проследите:Share on Facebook
Facebook
0Email this to someone
email
Tweet about this on Twitter
Twitter
Share on LinkedIn
Linkedin

One comment

  1. Tekst napisan iz duse, potpuno istinit i ispravan. I sto je jos jako bitno, autor kao potvrdjeni humanista ( aktivno ucestvovao u vecini humanitarnih akcija u nasoj Hercegovini) ima potpuno pravo da uputi kritiku bilo kome od nas.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Free WordPress Themes - Download High-quality Templates