Живо ме занима „служи ли се“ данас ко том ријечју и колико, осим можда у затвору, када за њену употребу углавном бива касно. Можда се некада помене и у неким укрштеним ријечима. Ја не памтим када сам је срео, чуо. И видио. Јер, то је ријеч која не само да се пише и слуша, него и очима гледа. И духом осјећа… То што је ми све рјеђе осјећамо у себи и примјећујемо у другима, није до ње, него до нас. Није она крива што нам не проради чешће. Што нас не гризе и у неким ситуацијама, зубима кидајући на комаде, не одвуче на другу страну. Супротну од оне на којој данас некако олако завршавамо, па на овај или онај начин… Мишљу, језиком, тијелом, потписом, печатом, дјелом, а недјелом…
Због наше доброте, културе, морала, поштења савјест и постоји, али ми као њени господари убили смо је у појам свог постојања. Убили смо јој и функцију и вјеру у човјека. Повадили смо јој очњаке и оставили само по који сјекутић чисто да преживи. Не држи нам више језик за зубима као што је држала. Алаве руке у џеповима и срце у грудима које често бива у петама. Ону ствар у гаћама. Не прождире до кости као некада већ гризуцка и зубима мази без икакве поруке по човјека и његова планирана дјела… Његове нечасне намјере или недјела. Тако да је она данас за људски род потпуно безазлена. И поред вјероватне небеске намјере да буде један од најстрожијих и поштованијих људских осјећаја. И један од можда најдиректнијих канала који човјека у сваком његовом даху моментално може одвести директно код Бога. Или од Бога…
Извор фотографије: opanak.net
Замислите било коју државу овога свијета да јој се од сутрашњег дана укине полиција као институција. Не морате „бјежати“ мислима даље од ове наше и можете само мислити на шта би она личила већ кроз мјесец дана. Не д`о нам Бог знати. И са њом нам ужасно тешко иде, а камоли без ње. Е па, драги моји, савјест у сваком човјеку није ништа друго него онај његов највјернији, неподмитљиви полицајац који га спречава да чини било каква људска недјела и нечасне радње. Који тјера зло и ђавола од нас. Из нас. Који на вријеме маше својом моралном палицом и човјеку озбиљно пријети са разним људским тегобама дубоко у њему. Како у духу тако и у тијелу.
Плашим се да смо ми сада као људске јединке (оваквог) друштва у којем живимо у доброј мјери везали лисице том полицајцу у нама. Мало је и то било па смо му као највећем криминалцу ставили и повез на очи. Нажалост, изгледа да му пријети и доживотна робија… А, тај исти полицајац је некада играо главну улогу у сваком човјеку. И то није била само значајна улога за човјека него и пресудна за друштво у цјелини. Знало се и за част и за морал. И за поштење и поштовање. Једном ријечју – савјест. И то не спорадично у једној генерацији већ, под завјетом предака, у генерацијама иза њих. Син није могао, ни смио далеко од оца. Дјед од прадједа. Човјек од савјести…
Сада на то мало ко обраћа пажњу. Човјек углавном живи како му се хоће. Прича шта хоће, о коме хоће и како хоће. Облачи његово одијело и преузима улогу човјека по потреби и прилици. Будемо и ово и оно. И овакви и онакви. Радимо и тако и овако. Свако себи даје за право много тога. Пуштамо језик низ воду да га носи кроз највеће блато којим прљамо кога стигнемо. Мислима туђе присвајамо, рукама отимамо с истим оним жаром и вољом као да сами стварамо… Дугујемо са осјећајем као да дарујемо, мрзимо истом емоцијом којом и волимо. Нема више онога или јеси или ниси човјек. Сада је општа трка колико дуго ћеш издржати да то више не будеш…
Како год ко мисли, хоће, осјећа и мора, ја ћу, апсолутно се поистовјећујући са Достојевским, надаље овако:
И знам да нећу бити сам! Човјек ће човјеку бити тражена роба, вјеровао то неко или не… Без обзира гдје смо, ко смо, шта смо и колико је човјек у нама опстао, није касно да се опет почне улагати у њега. Исплатиће се на најбољи могући начин – чистом савјести и свим животним благодетима које она са собом носи…
