Ima nešto što postoji još samo u našim, onim starim, pomalo izbledelim i ivicama okrzalim albumima sa fotografijama. Ima to nešto u njima što traje, kazuje, podseća i opominje… Nešto što svim tim svojim „crno-belilom“ daje i „šareniji i veseliji“ odsjaj od najvećeg kolorita današnjice…
Ima nešto i u tom odsjaju. Nešto čega danas sigurno nema i nešto što danas sigurno ne postoji. To su nečije oči, koje, iako mnoge više ne trepću, i danas mnogo govore. I, tako govoreći, pričaju neku sasvim drugačiju životnu priču od one koju su načele i danas pričaju njihove unuke i neke buduće bake… Priču koju danas niko „ne vidi“ i ne želi da čuje… Priču koja je danas mrtva i koja nikoga ne zanima. Priču o našim stamenim babama ili bakama, šta čijem uhu i govoru više prija. „Ave blože moj, oživi je sobom, bar na trenutak!“
Trenutak koji govori o nekoj svesrdnoj ljubavi dok je ona još uvek postojala u tom svom izvornom, neupitnom, nedodirljivom i jedinstvenom obliku. Ako ne uvek mislima i emocijama, što je ljudski gotovo i nemoguće, njihovim delima svakako da. Ljubavi za sve i poštovanja za svašta. Na prvom mestu za muža, decu, kuću i porodicu…
Trenutak koji govori o nepresušnoj snazi, opet, za sve i svašta. Neviđenoj otpornosti prema svemu i svačemu. To je priča koja priča o jednoj nadljudskoj, nerazmaženoj trpnji, privrženosti i posvećenosti… Jer, te su oči znale da gledaju i kad su zatvorene, da slušaju i kad im se ne priča, da vole i kad im nije do ljubavi… Da se smeju i kad im se možda plače. Te oči su znale u samo jednom pogledu i mudro izrečenoj misli da ispričaju više nego igde o životu piše. Oči naših baba kojih više nema ili ih, nažalost, sve manje ima otvorenih. Oči, kojih je i u našim majkama sve manje. U njihovim ćerkama i nečijim unukama diskutabilno – ponajmanje…
Izvor fotografije: www.cristinagoia.com
Možda neki atavizam zvani „babavizam“ da je negde i preživeo. Galopirajuća evolucija ljubavi i životne filozofije jednog relativno kratkog vremenskog perioda od 2-3 generacije učinila je svoje. Toliko, da shvatanje i odnos prema životu i porodici bude i biva krvnički izrešetan i ubijen nametnutim pravilima lažnog pomodarstva, posrnulim moralom i katastrofalnim izborom životnih prioritita…
Ne znam da li su naše babe imale sličnih komparacija i tolikih odstupanja sa njihovim bakama, ali ono što sada možemo da vidimo ili doživimo u genima njihovih naslednica, drastično odudara… Ako neko, dovoljno hrabar, uporedi neuporedivo, tolika je to razlika kao da je krv kojom rone naši geni, nemilice, nasukala i potopila svaki. Tolika je to razlika da bi trkimice većina nas sada, da ikako može, bežala i trajno uskakala u sve one albume skačući sa slike na sliku. Druga su to vremena, okolnosti, snaga života i neke druge ljubavi bile. Nepojmljivo je to i porediti…
Današnje buduće bake više tuge i kuknjave pokažu kada im se polomi onaj veštački nokat nego što su naše bake pokazivale kada su spletom raznih okolnosti gubile jedno od svojih desetoro rođene dece. Jedne su nosile život u zubima i „za zubima“ dok ove druge život nosi njih kako i kuda on hoće… Jedne su u najvećoj samoći, tiho i povučeno, jecale od bremena teška života, bolova i zarađenih žuljeva, a druge danas plaču zbog turskih serija, rijaliti sapunica i nekupljenih krpica. Jednima je muž bivao trka, cilj i svrha, drugima je sredstvo, teret i nužda. Daj Bože, kakvo vreme dolazi, da se i ta nužda održi.
Jednima su marama i onaj njihov „gunj„ služili za ponos, drugima u iste te svrhe sada služi što više vidljivije kože. Obično oni, veštičiji dugi i drečavi nokti štite ih od svake vrste ručnog rada, sklapajući pakt sa đavolom nerada. Jedne su bile crvene u obrazu od znoja i zdravlja, druge od šminke i pudera koji nevešto prekriva brojne naznake nezdravog načina života. Jedne su „u tim istim godinama“ dobijale brojnu unučad dok ove druge, daj Bože da u njima planiraju i prvo ili „u vrh glave“ drugo dete.
Jedne od „života“ nisu imale vremena da razmišljaju šta će od njega, druge, iako imaju vremena, čekaju šta će život od njih uraditi. Jedne su izvrtale noge po debelim mrkim brazdama dubokim i preko 10 cm, druge – sve to isto, ali od tanašnih štiklica slične pa i veće dužine. Jedne je život nuždom mršao da bi mogle sa njim da se izbore i nose, druge izgladnjuju radi ogledala, lajkova i krpica koje “moraju” da se nose. Jednima su otac i majka bili roditelji, drugima su komšije u kući i pomoćno osoblje za što ugodniji i lagodniji život. Jedne su crnile od „njive i sena“, druge od solarijuma i krema. Jednima je nečast bila ono što je drugima danas slast…
Mnogo je još toga, ali ne moram ni ja sve reći. A sve što sam rekao, rekao sam uz molbu: „Samo da ne budem previše bukvalno shvaćen…” Previše za strah koji poput najstrašnijeg strašila plaši našu zdravu budućnost. Ne volim tu reč, ali u ovakvoj temi plašim se da ju je sasvim opravdano upotrebiti. „Kraj.” I umesto njega, ostaje još samo jedan, veoma bitan zaključak da su „te žene“ u našim bakama bile prave heroine svoga vremena i života. Heroine zaslužne za jake porodične temelje, ljubav i bliskost, kao i mnogo toga drugog što mi sada, potpuno nesvesni, beremo sa tih naših „polja“. Ali, ipak i iznad svega, kakvo – takvo poštovanje koje je neko, još nekada davno, u našu slast posadio. Poštovanje koje se polako topi za razliku od snage koja se već istopila…
Polja „života i porodice”, koje plugom zdrave životne filozofije sada malo ko ore i još manje – seje i poleva“. Polja, kojima, svojim potpunim preobražajem, smrtno preti živi i jalovi pesak sa zapada u kojem se polako, ali sigurno utapamo, gubimo i „nestajemo“…
