LJUDI MOJI, PA DAN TRAJE 24 SATA!

E samo mi reci kada stižeš još i da pišeš? Nekoliko varijacija istog smisla i pitanja upućenog meni od strane baš bliskih osoba, a nakon nenajavljenog i iznenadnog startovanja ovog bloga. Pitanje koje sam i sam sebi postavljao više puta, još pre tog “ključa u bravi”, odnosno prsta na tastaturi i udarenog prvog slova. Pitanje na koje, uz sve moje moždane napore, imam samo jedan i jedini odgovor – ljudi moji, pa dan traje 24 sata! 
Spavati se može i 7h, ne smem reći i manje od toga. Raditi se može i 9, sve sa onim prosečnim prekovremenim satom što ga privatnici gledaju i računaju kao da je 5-ti ili 6-ti, a ne 9-ti ili 10-ti u toku dana. Ok, to je 16h. Do 24 je ostalo još 8h. Super, haj`mo 3 galantno otkinuti na neke svakodnevne neizbežne obaveze i naravno – odmor. Ostalo je još 5 komada! Auu, šta ćemo sa njima? Pa samo jedan odgovor danas može imati smisla! Sa njima ćemo, u onih njihovih prvih 5 minuta duboko se zamisliti i biti svesni okorelog kapitalizma koji kaže i naređuje svima nama, radi i samo radi! Radi još nešto! A u onih preostalih 295 dobro zavrnuti rukave i raditi još nešto i još ponešto…

U doba komunizma, možda je bilo dovoljno samo 8h raditi. To doba je za realan sadašnji život i ovdašnje prilike uveliko prepušten istoričarima ili, uzimajući u obzir životnu razliku tog i ovog perioda, bolje reći arheolozima. Taj način razmišljanja i životne logike danas ne pije vode. A čini mi se, većina ljudi se nije “apdejtovala” na ovu koru hleba koju danas jede. (Majko, da te poštedim “guglovanja”, ovo ti je kompjuterski izraz kada jedan program unaprediš da postane bolji i savremeniji, usput – volim te!)  Ne peku se na isti način i isto vremena taj crveni komunistički i ovaj crni kapitalistički, današnji hleb. Ali neki ljudi kao da i dalje žive u komunizmu, a ne okorelom kapitalizmu! A ovi mlađi, kao da su nasledili komunizam u crvenoj krvi svojih roditelja. Možda ih zbunjuje samo slovna varka, slične reči, a obe počinju na “K” kao konj i završavaju se na “ZAM” kao zamisli se. Slične, a jedna nema blage veze s drugom, bar po onome šta nude, šta očekuju i šta traže nama i od nas!

Komunizam i kapitalizam

Stvarno, žao mi je što ovo moram reći, ali danas predstavlja veliki luksuz raditi samo 8h dnevno. Ovo se prvenstveno odnosi na onaj sloj ljudi mlađih i srednjih godina, da nisu golobrada deca i da nisu ljudi u godinama. Dakle, 8h je malo, bez obzira imao neko stalni posao ili ne jer ima toliko i “nestalnih”, samo je pitanje hoćeš li ili nećeš?! A još je veći luksuz, ne raditi ni toliko. Kada kažem raditi, mislim na klasično privređivanje i obezbeđivanje sebi ili svom domaćinstvu egzistenciju i ono malo što se preko nje namakne. I ako se namakne?! I daj Bože da se namakne.

Ima se vremena (pogledaj naslov), a mora se naći i snage i volje, ali najpre ideja kojih je stvarno puno oko nas i koje su danas, zahvaljujući internetu veoma lako i dostupne i pregledne… Samo ih prilagoditi svojim sposobnosima i afinitetima. Moj je npr. problem što ih imam i previše o kojima dugo i podrobno razmišljam… Imam ih toliko da ih ne mogu “pokriti” koliko bi hteo ni u nekih, pa sigurno 13-14h rada dnevno, kako kada. Što je svakako previše koliko god “konja u sebi imao” i to ne bih preporučio nikome. A znam da nisam jedini. A znam da ima i gorih od mene. Ali recimo jedno 10-12h je neki današnji minimum koji će tek nahraniti tu nezasitu kapitalističku aždaju od našeg društva, a da nas ona u vatri još za večeru ne bi progutala. Rekoh tek, jer ni sa toliko rada joj dezert nije uvek zagarantovan. Ne mislim samo na toliki rad na jednom poslu i na jednoj delatnosti. Ne mislim ni na rad koji podrazumeva graške znoja po nama. To može biti i edukacija ili priprema za nešto dobro što nam uskoro sledi. Ali sve u svemu, neki koristan i proaktivan rad!

Poželjno je raširiti krake poput hobotnice i tražiti možda vrsnog trgovca u sebi, umetnika u tvojim rukama, Herkulesa u njegovim leđima, poetu u njenim mislima, slavuja u vašem glasu, orla u našim očima, profesora u tvom znanju, dadilju u njenoj pažnji, pčelu u našim prstima… Toliko je danas načina i puteva da se nešto krene dodatno raditi i zarađivati, bez ili sa vrlo malo uloga. Ali ljudima izgleda fali ono što im je njihova genetika na ovim prostorima sasvim sigurno zagarantovala – volja, hrabrost i vera u sebe i svoje ideje! Uz skoro neizbežan strah od neuspeha! Pa niko nikad nije naučio hodati, voziti bicikl, skijati a da nije pao… Niko nikad nije naučio plivati, a da se nije pošteno napio vode. Niko nikad nije… Nemojmo biti naivni, pa zar mislite da svi ovi “uspešni” oko nas, sa i bez navodnika, nisu imali te strahove. Naravno da jesu, ali su jednom krenuli kao što ti moraš sada krenuti. Jer, ako vrediš, krenućeš pre ili kasnije, a bolje je svakako pre!

Time-to-Start

Ta granica minimalno potrebnog rada će se na ovim prostorima sigurno rapidno pomerati “na gore”. U oba smisla te reči. A život, nažalost, bukvalno smanjivati u svakom smislu. U privatluku i sopstvenim mini poslovima i projektima, da ne kažem nekoj kućnoj ili seoskoj radinosti je budućnost. Ovoga drugog što ga godinama pošteno čekaju po biroima ili ga nepošteno politički dobijaju bez ikakvih kvalifikacija će biti sve manje za “običnu apolitičnu boraniju”, kakvih nas je najviše. A političara, takvi kakvi jesu, nažalost sve više. Državni sistemi, uspostavljeni kakvi sada jesu su neodrživi. Pitanje “Etničko” je, nije dana, ali godine jeste! Ne, nije greška velikog slova – mislio sam na “srpsku Etnu” koja vri i tinja negde, sve pliće pod nama… Nije valjda da neko od mojih vršnjaka misli da će dočekati penzioni ček, pa da s njim na rate kupi onaj i nama sve potrebniji aparat za merenje pritiska? Dočekati, ne životom nego baš tim državnim uređenjem koje sigurno neće biti onakvo kakvo je sada. Zato, dok je na vreme, haj`mo, ne “pamet u glavu”- za to je već kasno nego “pamet iz glave u ruke!”. Ovo prvo sigurno već imate!

Sve je u nasim rukama

Naravno, uvek će biti izuzetaka poput onih koji dobro zarađuju i “stoje” pa im toliki rad neće biti potreban. Kao i onih koji iz nekog razloga ne mogu ili ne smeju toliko da rade. Poput ljudi narušenog zdravlja i onih starijih koji su se naradili i naradili u svom životu. Ili bukvalno ne trebaju toliko da rade kao što to naš lepši pol ne treba. Njima se teški kućni i dečiji sati definitivno moraju računati beneficirano u “muškim” glavama. Ali, da sve takve koji “ne moraju” svrstamo u jednu trećinu, one druge dve moraju dobro da se zamisle i zavrnu rukave ako misle da opstanu i opstaju, a kamoli da napreduju ili steknu nešto u životu. Da ne budu kroz koju godinu iznenađeni talasom vrele lave koji će nam doneti ona “srpska Etna”… Veruj u sebe i svoje ideje! Iznenadi prvo sebe, pa sve ostale oko tebe! Pogledaj na sat, onih 5 minuta od “onih 5 sati” je već počelo da ti otkucava…

OTKUCAVANJE

 Sviđa mi se ovaj tekst!

Уколико сматрате да овај текст може бити интересантан и од неке користи вашем пријатељу или драгој особи - слободно га проследите:Share on Facebook
Facebook
0Email this to someone
email
Tweet about this on Twitter
Twitter
Share on LinkedIn
Linkedin

One comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Free WordPress Themes - Download High-quality Templates