Испратисмо ми један од наших најљепших празника који нас је, захваљући таквом календарском распореду и близини 1. маја, увелико окупио и сакупио са својим најмилијима. Богу хвала, Христос Васкрс – Ваистину Васкрс!
Не могох више трпјети, а да не произустим које слово по овом питању. Више заиста досадном, мучном и напорном питању… А убијеђен сам, не само мени! Ми не можемо, а да нешто заиста фино и искрено не покваримо са нечим мање финим и неискреним. Колико год то у себи подразумијевало и носило неку намјеру пажње и искрености. Зато пишем о још једном типичном примјеру гдје нестаје, ако већ није и замрла, она искрена људска непосредност и неко минимално поштовање ближњих…То се дешава тих свих, нама битнијих, празничних дана, како вјерских, тако и оних календарских. У тим данима људи као да забораве да су људи док једни другима честитају неке много лијепе тренутке и поводе. Они тада више глуме неке машине и роботе него ли што служе људском роду и поштују оно што сваки ближњи заслужује… Ако је већ тај неко толико ближњи да се осјети зрела потреба да му тог дана пошаљемо поруку и честитамо празник.
Ријетко, али баш ријетко ће ико од нас данас доживјети да за неки празник добије искрену, кратку поруку, ословљену именом нашим и неком лично откуцаном честитком. Па таман то било и пет ријечи од који ће бар једна садржати име наше. Али нам зато стижу све сличице овог свијета са којекаквим порукама, написаним чак на латиници и ШТО ЈЕ ЈОШ ГОРЕ И ЦРЊЕ – на енглеском језику. Па чак и за оне, само наше, православне, фине и свете празнике… Боже ти саклони, шта год значила та честа херцеговачка промисао које се добро наслушах у својим дјечачким „каменитим“ данима…
Заиста, та људска аномалија потпомогнута галопирајућим напретком технике, данас превазилази сваку могућу мјеру. Док је своју смисао превазишла још оног дана када је и настала, тј. кад ју је тај монструм од технике гурнуо човјеку у руке с главном намјером да што мање буде човјек. Монструм који хоће и тежи да се сви ми данас зовемо истим именом, причамо једним језиком, робујемо једној држави…
Брате мили, сестро драга, ако ниси у стању да одвојиш један једини минут да крштено и искрено душом откуцаш неколико ријечи које ће допријети до срца онога коме је шаљеш, молим те, послушај ме, немој ни да је шаљеш. А ове сликовите, бајне, сјајне и шарене поруке што, одбијајући се од Курте до Мурте, и не оду даље од екрана, батали. Остави их за неке мрачније празнике када не будемо имали, ни свој фини језик, ни своје лијепо писмо, оне наше лијепе манире и узајамно поштовање које његоваше наши преци кроз вијекове. А велико се питање поставља да ли на такве “безличне” поруке уопште и треба одговарати? Желим ја свима све добро, али од ове године моји су прсти мировали на такве поруке иако сам се свих оних претходних трудио и на њих да одговарам кратким личним порукама које су у себи обавезно садржале имена или надимке прималаца…
И још нешто, ако смијем. Људи, мишљења сам да те празничне поруке постају полако превазиђене. Бар оне које иду широким народним масама, тј. онда када скачемо по свом телефону, тркајући се сами са собом колико ћемо их послати. Уопште небитно каквих и коме… Нарочито Viber не каптише једне секунде у тим лијепим, мирним и породичним тренуцима када на све ријеђим и драгоцјеним окупљањима једни другима требамо бити највише посвећени без тих справа у нашим рукама. Међутим, баш тада та распјевана телефонска аждаја и дању и ноћу удара на очи, уши и на мозак све до граница мантања. Па не зна више весели човјек ни ко му шта шаље, ни коме шта одговара. Да ли више звони на телефону ил` у мозгу одзвања?
Зато, ако нас већ једе и прождире као врсту, не дозволимо техници и њеним инструментима да нас баш тако лако прогутају, немилосрдно сваре и претворе у њихов измет. Одупримо јој се бар у ономе што зависи само од нас, а ништа не кошта. Људска пажња и поштовање. Ако само у томе истрајемо, намучиће се и она са нама као што се и ми због ње мучимо да будемо и останемо оно што јесмо и што требамо бити – људи!
