Између своје земље и туђег разума

Када примјећујеш да те нешто све чешће вријеђа у земљи у којој живиш и да то атакује на твој “здрав” разум, онда се као логична временска дилема намеће питање да ли је твој разум за ту земљу или да ли је твоја земља за таквог разума. И ја себе често хватам у том врло незахвалном питању…

Иако на неком папиру „зелене боје“ имам више него пожељне и реалне могућности да колико сутра промијеним земљу, живи ми се некако у тој мојој, међу својима. Иако се трудим и покушавам да свој разум свакодневно коригујем и прилагођавам датим околностима, трендовима и разноразним “морањима”, испод одређене границе заиста не могу и не желим! Шта ми је онда чинити? Не само мени, него многима од нас који својим животом данас бивају затечени у неким новоуспостављеним принципима, критеријумима и разним правилима неписаним који полако, али сигурно, тинтом најцрње туге, добијају чак и своје слово на папиру.

Шта ми то преостаје? Да будем све разочаранији и све мање срећнији у својој или све више испуњенији и несрећнији у некој туђој држави. С обзиром да нема поенте да дајем шансу нашој земљи, принуђен је давам свом разуму да покуша некако и још нечим довести себе у тај присилни “вјештачки ред” како би био што мирнији, а ја, по могућношћу, што срећнији и испуњенији у својој земљи. По којој формули, то нико живи овдје не зна, па ни ја. Јер,

Јебеш ти околности гдје све ненормално постаје и сутра мора постати нормално.

Јебеш ти морање гдје све неуобичајено постаје пракса.

Јебеш ти правило које ниподоштава исту ту ријеч, али само у множини.

Јебеш ти тренд да данас мораш бити све мање свој да би сутра опстао, тј. све више био нечији други.

Јебеш ти земљу у којој се бројним примјерима учи како је понос данас превазиђена категорија.

Јебеш ти такво друштво гдје те “вишак морала” аутоматски декларише и сврстава у будале.

Јебеш ти државу гдје се поштење сиротињом мјери.

Јебеш ти њене законе којих не занима пут до нечијег “успјеха”.

Јебеш ти ту данашњицу кад у њој свако може бити свашта и изнад свакога.

Јебеш ти и било које мега испред сваког таквог тренда, од којег неко или нешто сутра (већ данас) треба да зависи… Уствари, јебеш ти такав појам образовања кад буквално свако и буквално свачему може да учи нашу дијецу.

Јебеш ти ту појаву  да мантија проповједа више бијесним кубицима, него ли питомом скромношћу.

Јебеш ти ту и земљу и државу која омогући било коме ко, можда из најобичније зајебанције, себи приушти такву жељу да се бави политиком и да у њој буде (успјешан) политичар.

И да се ја којим случајем, у жару борбе за своју земљу, даље не бих прејебао са својим разумом, тј. најебао, боље да станем с набрајањем. Псујем, а како више и да не псујем! Знам да псујете и ви! А и кад то Србин још није псовао?!

У свијету и времену када је и 5 наших чула постало недовољно да човјек прати и испрати све оно што му се догађа, дешава и намеће, ја мислим да је дошло вријеме за смањење свега у односу на повећање свачега. Минимилизацији уместо меганомалији која је актуелна на свим пољима. У смислу да нам и тих 5 чула све мање треба да би на крају испунили ону најбитнију животну мисију – остати здрав и нормалан, ту гдје јеси, за вријеме тог и таквог а изгледа свакоме кратког живота. Не да долази, него је већ дошло такво вријеме да весели човјек који хоће мирно, поштено и нормално да проживи тај свој живот, МОРА да буде слабовид или слијеп поред очију. Наглув или све глувљи поред ушију. Дрвен и безосјећајан поред салве својих осјећања који природно надиру из дубине душе. Гладан и све гладнији поред све веће гомиле оних ситих, незаситих и преждераних. Немоћан поред све више оних моћнијих. Глуп поред све више оних „успјешнијих и способнијих“. Да боље и чешће лаже да би се даље и искреније чуо. Да нешто мрси, мути, вара или кријешти (као пјева) да би био угледан и цијењен…

foto:vaseljenska.com

Све то саткано у неколико ријечи – у употреби живота за сопствене сврхе данас свега тога треба доста мање користити да би тај исти живот некако остао у границама нормале… А човјек ипак остао човјек, а не прерастао у “биљку” или икебану како му се данас “мора”, намеће, пише и обећава… Да свој вјековни понос гура под јуче склепани сто неког “надр мајстора”, којем вријеме, својим оштрим и крвавим зубом, из дана у дан, скраћује његове 4 ногаре. Тако ти га данас ти неки трендови намећу. Бити све мањи човјек да би као што виша или “височија” особа у друштву, са што мање поштења, имао што више иметка. То ти га је, у већини случајева, данас, једина српска формула успјешног битисања и какве такве перспективе.

Но, срећа да свима овај живот ипак дође као некако кратак, осим овим „инстант успјешнима“ који би, „неуморени“, да вјечно уживају у свом лаком успјеху. Да поштен човјек нема толико живота да постане прави нечовјек. Да срећу претвори у трајну несрећу. Једини пут нам је, плашим се – умна минимализација прије „мождане опeрације“. Да ми безболно и на вријеме „оперишемо“ сами себе и онај разум с почетка, прије него нас уз највеће умне муке и мождане болове буду оперисали они неуки хирурзи којима је само то и такво, а овакво злурадо вријеме гурнуло склапел у руке и рекло:“Амин, режи брате!“

 Свиђа ми се овај текст!

Дискусије по објављеним темама можете пратити преко Фејсбук странице: www.facebook.com/vukoje.rs/ Укључите се и Ви у њу, обогатите овај блог Вашом мишљу.

 

Уколико сматрате да овај текст може бити интересантан и од неке користи вашем пријатељу или драгој особи - слободно га проследите:Share on Facebook597Email this to someoneTweet about this on TwitterShare on LinkedIn4

One comment

  1. Vitic Bernard

    Na pola teksta mislih da ti kazem “dobro je sa sexom Bozo” kad se ono ti popravi u drugoj polovini nadjoh sebe u prici ali i skontah da je najbolje reci,sad cu ili eto me ujutru pa cu zavrsiti,uvjek ima ono sutra.Nemozemo kao Don Kihot,al mozemo pokomodu kao nasi hercegovci.Malo rakije,vina stelje,sira iz mjesine,rastana pa udri brigu na veselje.Batali se zelenih papira

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Free WordPress Themes - Download High-quality Templates