Kao neko ko je pola svog života gazio i lomatao tabane po čvrstom i pustom hercegovačkom kamenu, a onu drugu, za godinu-dve kraću polovinu, širio se i klimatao po beogradskoj kaldrmi, imam pravo na ovaj naslov. Naslov, ali ujedno i neku opštu odrednicu ovog bloga koja nije slučajno stavljena i u podnaslov na home page-u. Dva puta, dva izbora, dve mogućnosti, dva načina i jedan pogled. Oba podjednako uspešna i oba podjednako neuspešna, ili bolje reći ograničena. Jedan jak k`o crna zemlja (razumeće ovo moji Hercegovci), idealan za roditi se, vaspitati i do „prvog brka“ `dići se… Ali sve do nakon toga, pitanje je kako, kada i kud` dalje jer „došlo je više do kamena“… Drugi širok kao more, pun izbora, svega i svačega pa kako i šta znadneš, mogneš i izabereš… Uz jasnu poznanicu koja maltene stoji kao upozorenje na velikoj tabli na ulazu u Beograd, s ove naše Ibarske strane, na kojoj piše: „Pažnja! Kaldrma je klimava!“
I čini mi se, u mom ali i slučaju većine nas putujućih Hercegovaca kojima je Beograd bio prva, peta ili poslednja stanica, jedan put bez drugog ne ide… Jedan bez drugog nije kompletan, kao navigacija bez ažuriranih mapa… Ko je izabere, čini mi se kao idealna kombinacija. Idealna poput vojnika koga posle mukotrpne obuke i čvrste discipline šalju negde u opravdani rat jer znaju da će ga preživeti i pobediti… Ali nažalost i uvek, samo do nekog novog „rata“ u kojem se, jednom, ne gine već umire… (čitaj – bori se dok je živ…)
Taj put su, što svojom, što nešto ranijom voljom očeva ili njihovih očeva, dobro utabanali sada već uveliko poznati Hercegovci koji su svom imenu Hercegovac odavno dodali prezime Beograđanin. Da da, utabanali i to njihovim izgrebanim, naranjenim ili probušenim cipelama, što od oštrog i jakog kamena – što od klimave kaldrme, takođe oštrih ivica… Tih poznatih i manje poznatijih Hercegovaca u Srbiji je znatno više… U njenom najrodnijem delu – Vojvodini – da ne pričam. Niko ne može osporiti da su svi svojim vrednim hercegovačkim duhom dali neki svoj pečat i doprineli, kako stabilnosti te široke i gostoljubive kaldrme kojom su se ljuljali, tako i rodnosti vojvođanske ravnice koju su vredno orali… Baš ljuljali i orali, svako do nekog svog uspeha…
Da, idealna kombinacija, ali na žalost „i po jednog i po drugog“, u ovoj ipak ograničenoj geografskoj širini i dužini koju našim zdravim mentalitetom svakako prevazilazimo. Hoću da kažem, snašli bi se mi i „u koži Švajcaraca“ samo da svako od nas rođenjem u ovoj regiji, po „difoltu“, nema na grbači taj vekovni teret zaista teškog nasleđa… Nasleđa takvog da ga neće moći anulirati mnoge generacije iza naših, a kamoli ova moja, naša ili vaša…
Dakle, dva puta i izbora, dve mogućnosti, dva načina i jedan pogled. Mogu, niko to ne kaže, jedan bez drugoga. Mnogi ih nikada i ne ukrste ali oni koji ih jednom zamute, zamutili su ih za čitav život! Koji život? E onaj koji tiho ali ipak nekako suviše brzo prolazi između njih… A ja, u ovom slučaju kao vlasnik ovog mog, svakodnevno saplićući se se preko mog kamena koji me je odredio kao čoveka i manje moje kaldrme koja je tog čoveka profilisala i pretvorila u mašinu, imam pravo na taj pogled, stvoren negde između… Koliko će biti jasan, ne znam?! Ali znam šta želim da bude u njemu! Želim pogled na kvalitetniji i zdraviji život, kao i našu zajedničku potragu za odgovorom da li ga ipak možemo više, i da li ga ipak možemo bolje živeti…?
U današnjem vremenu u kome se prave ljudske vrednosti u medijima slabo i pominju, da ne kažem omaložavaju, a ljudska glupost i „trendovi“ modernog društva stavljaju na visoki pijedestal, veliko je osveženje i zadovoljstvo čitati ovakav jedan blog koji sažima svakodnevne misli, stavove i iskustva jednog mladog i uspešnog čoveka. Samo napred!!!