Neki će reći da sam poludeo. Neki će reći da sam odavno lud. Ni jednima, ni drugima neću zameriti na tome, ali ću napisati ovo što sam naumio da će čudo biti. Užasno me boli ta savremena nemarnost, već godinama unazad… Ja ipak živim u 21. veku! Dame će da oproste, muškarci će da se zapitaju, u njihovom je interesu. A, neko ko se bavi s tim i odlučuje o tome treba da zabije svoju „pametnu“ glavu u neki pisoar neće li osetiti da ipak treba i da ipak mora drugačije…
Jesam li ja neki higijenski izrod ili još neko od muškaraca razmišlja tako, zaista ne znam. Čvrsto verujem da nisam sam u ovome, iako se nešto i nisam nasretao i naslušao istomišljenika po ovom pitanju. Što je najgore, naša zemlja ne zaostaje za drugim, mnogo razvijenim, po ovom pitanju. Svuda po inostranstvu je identična situacija. Znam se „samonašaliti“ i reći da će prva zemlja u kojoj primetim drugačiju, tj. preko poželjnu i adekvatnu situaciju po tom nelogičnom pitanju, biti moja obećana zemlja. Mnoge do sad’ posetih, od kojih su neke i najrazvijenije na svetu i još takve ne nađoh… Globalni higijenski užas, bruka i sramota ljudske civilizacije 21. veka, bar što se mene tiče!
Da ’proste svi, reč je o „onoj muškoj stvari“ kojom se obavlja svakodnevna fiziološka potreba. Ona mala. Ne stvar, nego nužda. Tj. nije reč o njoj, ali jeste o jednoj stvari, napravi ili mestu gde „ona stvar“ olakšava mokraćnu bešiku svih nas muškaraca. Ne, nije šolja. Po tom pitanju, šolja je zaista humana, ali opet sam ubeđen da ta humanost proističe iz čiste slučajnosti, tj. zarad potreba one veće nužde. Damama sigurno nije ništa jasno. Kako će i biti kad ne ulaze u muške toalete, to rade na sasvim drugi način i ne koriste tu opremu. Muškarcima će, nadam se biti jasnije kada čuju o čemu je zapravo reč?!
fotografija preuzeta sa www.vesti_.kombis.rs_.jpg
Ljudi moji, da li je iko ikada i igde video da pored pisoara u nekom tolaetu stoji toalet papir, bio on u nekom kafiću, restoranu, tržnom centru, benzinskoj pumpi ili javnom toaletu? Da li je iko ikada od muškaraca osetio potrebu da mu treba toalet papir nakon izvršene male (pisoar) nužde? Da li te bajne, „skupoškolovane“ svetske arhitekte enterijera i belosvetski dizajneri opreme za toalete misle da je iznuđeni, površni, „reda-radni kitotres“ i eventualni „peniscjed“ možda dovoljan da gaće ostanu suve i čiste, a osnovna lična higijena zadovoljena? Da li je moguće da kroz toliku svetsku praksu mokrenja (svakako učtiviji izraz od pišanja) svega i svačega nije iznuđeno to kranje logično higijensko pravilo ili praksa koja ukazuje na sasvim prirodnu potrebu koja mora i treba da se zadovolji. Bar, da se omogući šansa i način da bude zadovoljena, pa ko hoće, ko neće, njegova stvar! Kako ona, tako i ova!
Ne znam da li me dame, kao moji brojniji čitaoci, uopšte mogu razumeti? Samo jednom personifikacijom ili, uostalom, krajnje mogućom situacijom ću možda doprineti tom razumevanju… Neka samo za trenutak zamisle ili se prisete one situacije ako su bile primorane da u nekom WC-u van svoje kuće vrše malu nuždu, a da toalet papira nema pored šolje. Kao ni najobičnije maramice u njihovoj tašni. Kako su se tada osećale i šta su tada radile? Pa verovatno ono što radi svaki muškarac kada izvrši malu nuždu u pisoar. Taj glupi, zaista funkcionalni, ali krajnje nekompletni pisoar!!!
Dobro jednom, dobro dva, tri ili četiri puta – snađe se čovek nekako ili pregrmi taj bespotrebni urin „u svom krilu“. Ali, svaki, baš svaki put nakon mokrenja u pisoar, zaista nema smisla, niti zdravog razuma! Jeste da, osim pisoara u WC-u uvek ima da će jedna ili dve šolje sa papirom, ali te su večito zauzete zarad nekih „ozbiljnijih poslova“. Jeste i da su vesele žene kod kuće navikle da iz korpe za veš ubacuju neke „žuto-bele ili belo-žute loptice“ u okvir veš mašine, ali da li to uopšte moraju da rade, ili bar u toliko „žutoj“ meri? Jeste da su svetski dizajneri odeće hteli da „čuvaju leđa“ svetskim enterijeristima, pa je danas možda baš iz tog razloga najmanje belih muških gaća – gotovo sve su u nekim „maskirnim“ drugim bojama. A, šta i koja to boja može biti veći odraz čistoće i higijene od bele. No, džaba im je taj šareniš – jedna boja uspešno krije drugu, ali smrad nikakako ne može!
Neko će reći da preterujem – to je ipak „samo“ nekoliko kapi. Da, nekoliko puta nekoliko u toku dana, pa još ako se neko ne stigne ili ne želi istuširati svakog dana, to je onda već ozbiljna „filharm-urin-ija“, a ne usamljena violina koja daje melodiju jednoj tužnoj upišanoj pesmi. „Filharmurinija“ koja, diljem ovog savremenom i naprednog sveta 21. veka, svakodnevno svira muškom horu upišanih svirača.
No, nisu samo nekompletni nakaradni pisoari jedini problem. Kao što to nisu ni njihove priučene arhitekte, neažurirani izumitelji ili dizajneri, kao i nemarni, ili bolje reći higijenski bezosjećajni vlasnici objekata. Mnogo veći problem je u muškoj kulturi vršenja male nužde bez tog shvatanja i osećaja potrebe bar jednog listića toalet papira. Svedok sam živi. Nikad nijednog „kolegu po punoj bešici“, a „pisoar komšiju“, nisam video da se vrzma, okreće, traži ili drži pripremljen papir ili bar maramicu u svojoj ruci. Doduše, i ja ga uvek vešto krijem ili skrivam po džepovima, jer ne volim i ne želim da svojim „štrčećim glasom“ ispadam solista u tako dobro raspišanom, upsss – raspevanom horu. Taman posla da me neko od njih vidi, prvo šta radim, a potom i kako nosam taj zgužvani upotrebljeni papir podaleko od pisaora jer, pobogu, šta će kanta za otpatke tik uz pisoar? Pomislili bi svašta, možda da stojeći u pisoar ujedno vršim i veliku nuždu… O tugo, naša a svetska!
Opet se vraćam damama koje, ovom prilikom, duguju i moje izvinjenje zbog pokojeg, ovde upotrebljenog, izraza. Neka samo i za trenutak pomisle kako, nakon male nužde, neko parče papira mogu samo da zamisle, a ne da ga imaju… Ili da upotrebljeni toalet papir nose i nosaju po wc-u tražeći najbližu kantu za otpatke, jer je njegovo bacanje u šolju (nama muškarcima – pisoar) strogo zabranjeno i nekulturno. Ma ludilo. Do guše upišano ludilo! Da li će mu neko stati u kraj, ne sporadično i individulano, nego sistematski i jednom za svagda – prosto sumnjam!
Izgleda da pisoari ne vole društvo papira i korpi za otpatke u svojoj blizini. Ne vole ni naše muške gaće na koje su sigurno ljubomorni ako su one, kojim retkim slučajem, suve, čiste i bele. Ali, zato obožavaju „makrovoajerizam“ i taj neefikasni „kitotres“ i nedovoljni „peniscjed“, oba bez „papir hepienda“. Obožavaju taj nelogični, neprihvatljivi, krajnje neverujući higijenski nonsens 21. veka o kome se toliko ćuti! Kao što vidite, ja ne ćutim! Ovim blogom „derem“ se na sav glas i poput „Blog Kihota“ borim se protiv svih upišanih gaća i vetrenjača! Na vama je da li ćete vi ćutati?
