GURAJTE DECU DA ŽIVE SVOJE ŽIVOTE

Jedan kratak, ali vrlo vredan i poučan razgovor između dva vrsna, cenjena i uspešna beogradska doktora koji imaju ukupno osmoro (5+3) mlade dece me je nagnao da ova tema ubrza svoje „viđenje“. Taj razgovor ju je silom i preko reda gurnuo ispred nekih drugih, umno tinjajućih, tema… Prijatno sam iznenađen takvim razmišljanjem već ostvarenih roditelja, a svestan činjenice da je mnogo lakše tako i na taj način razmišljati kao neki budući roditelj. Tema koje sam odavno svestan i kao njen vatreni pristalica često je iznosim i pominjem u svom društvu. Nasuprot našoj čestoj životnoj praksi koja se manifestuje, ne baš u skladu sa njom i onim što ona zagovara…

Sin ili kćerka sa svojih 25-26 i više godina, a još uvek u kući sa roditeljima – garantovano nečija greška. Bez njihovog visokoškolskog obrazovanja ta granica strmoglavo pada za još koju godinu dole. Da, baš greška, pa ili njihova ili njihovih roditelja, a plašim se da je u ovom slučaju nekako veća na toj roditeljskoj strani koja potajno nastoji da drži decu što duže, a što bliže sebi i uz sebe… Što svesno, što nesvesno, a ne shvatajući da im tim pristupom samo odmažu i kradu dragoceno vreme. Osamostaljivanje i formiranje njihove budućnosti kroz što brži razvoj sopstvenih snaga ličnosti i uloga koje treba što spremniji da dočekaju, traži svoje vreme. S druge strane, i neka deca upadaju u tu bezbrižnu „gotovansku” kolotečinu kojom sami sebi “jamu kopaju”. Doduše polako, ali sigurno. A, što sporije – to sigurnije i dublje. U oba slučaja, čast i izvinjenje onim retkim realnim i razumnim ili onim krajnje opravdanim situacijama koje mogu da se vežu za bolest ili poteškoće neke druge ili slične vrste…

Doviđenja roditelji

Da, baš greška koja ostavlja posledice prvenstveno po tu decu i njihovu bržu i uspešniju budućnost. Ta deca u većini slučajeva nema šta da traže, ni rade u roditeljskoj kući tih godina. Niti roditelji imaju pravo da ih u njoj pod svaku cenu zadržavaju. Naprotiv, treba da vrše blag i konstantan pritisak da „vihor osamostaljivanja” uskoro nailazi ili da je već odavno prohujao. Ljubav koja se u tim odnosima manifestuje, na kraju, ne ispada prijateljska ljubav, već naprotiv, ona škodi i ima kontraefekat na sveukupni sled budućih događaja i situacija u kojima će se ta deca nedovoljno spremna naći. Jednostavno, nije ni prirodno. Reper po tom pitanju ne treba da nam bude zapad i njegova surova odgojna politika već samo zdrava logika kojoj na trenutak treba zamrznuti emocije. Surova ili ne, ona je realna i pokazalo se, za pojedince daleko uspešnija i za društvo krajnje korisnija. Što se pre počne živeti svoj život, brže će se lakše i spremnije živeti, osim tih prvih nekoliko meseci prilagođavanja kada zaista može biti i teže, a ne mora, čak, ni to da znači…

Napustanje porodičnog doma

Tolike pojave dugoročnog porodičnog zajedništva u praksi se ne smeju pravdati nikakvom krizom, niti lošom ekonomskom situacijom te porodice. Kao ni lošom ekonomskom situacijom zemlje ili grada u koje se živi. To treba da bude društvena praksa ranog osamostaljivanja, a ne tradicija zajedništva, izbor ili lična volja pojedinaca. Deca treba da „dižu sidra” iz porodične kuće što pre je to moguće, koliko god to izgledalo sumanuto i bez osnova u datom momentu. A dižući sidra, nikako ne znači da dižu sidra i od svojih roditelja, ljubavi, pažnje i brige prema njima. Naprotiv, tako izabranim putem će biti daleko svesniji te ljubavi i izraženijih osećanja pažnje i brige za njih. A, tvrdim, tako će brže “pronaći sebe” i time usrećiti roditelje, kao i adekvatnije uzvratiti zasluženu pažnju.

Uostalom, i roditeljima treba neki svoj mir. I oni treba da nastave tamo gde su stali pre rođenja njihove dece. Zašto bi im čitav ili pola života prošlo u “žrtvi” za njihovu decu? Zar je malo 20 i koja godina odricanja i zajedništva? Pa i naš porodični zakon je na strani roditelja, a on “veli” da su roditelji dužni da brinu o svojoj deci do 18. godine, odnosno do 26, ukoliko su na redovnom školovanju. No, šta to beše “zakon” na ovim našim prostorima? Da, ludi su Amerikanci što naplaćuju kiriju svojoj starijoj deci pod istim krovom. Ne verujem da je ta odluka proistekla iz nekih materijalnih požuda. Ja je shvatam samo kao neku postvaspitnu „packu” usmerenu ka “starijoj i uljuljkanoj” deci. Ne samo Amerikanci, nego i najrazvijenije evropske zemlje su uvele ili uvode tu praksu… Finci sada prednjače. Možda jesu svi ludi i oholi, ali dobro znamo kako sada žive i oni i njihova deca. Onako kako naša na ovim prostorima neće ni za 50 godina.

Posle „odsluženog” fakulteta, dete nema šta dugo da traži u roditeljskoj kući. Pa valjda je išlo na fakultet da se osposobi da što pre iz nje izađe i udari temelje, kakve-takve, ali svoje. Imala ona uskoro 15, 30 ili 60 kvadrata. Dostojevski je fino rekao: „Onaj ko nema stan nema svoj identitet, nema svoju psihologiju.” Nije to tek onako rečeno da bi se neko uvredio i pao u temu prethodnog bloga (klikni) već da da gas i, s većom verom u sebe, zavrne rukave… Nema te porodične harmonije koja će sprečiti povremena lična nezadovoljstva i frustracije koje nastaju postadolescentnim zajedništvom sa roditeljima. Nastaju, i iz povremenih prerastaju u one stalne, koje, opet vremeno dovode do brojnih nesporazuma i konflikata… Plašim se reći, ali i česte agresije.

Naročito je diskutabilan taj odnos očeva prema ćerkama koje se čuvaju „u kući” kao oči u glavi. Do zadnjeg prosca, maltene. A na kraju često ispadne i da su se “prečuvale”, kada (pozne) tridesete počnu šamarati „onu drugu stranu obraza”… Za sinove, bar u Hercegovini, se mnogo manje i brine i haje. I kada odu, mogu se vratiti, njihove greške izgleda i nisu greške, dok su “ćerine” potencijalan udar na familiju, porodicu, čast i poštenje. Strepnja je velika, nastala još u kiseloj faci odmah po njihovom rođenju. Zato se i čuvaju pod staklenim zvonom, odgajajući po strogim patrijarhalnim principima u kojima i najobičnija srednjoškolska veza predstavlja njen „kastig” i porodične „jade”. Nigde se ta slabost, sujeta, kukavičluk, strah i strepnja kod Hercegovaca ne odražava kao u odnosu očeva prema njihovim ćerkama. To često prelazi sve granice zdravog razuma i one iskrene roditeljske ljubavi koja se nužnom logikom, kako-tako, mora naći za svoje dete.

Imam utisak da je tu u pitanju veliki lični sebičluk i robovanje ponosu i nekoj tradiciji familijarnog ugleda koje mora biti održano, pa čak i po cenu dugoročne sreće rođenog deteta! Bitnije je kada će se udati nego za koga će se udati. A, ne daj Bože da se uda pre nego što je „tata” u svojoj glavi zacrtao, a zacrtao je tako što je povadio prosek godina udaja kćeri iz bliže i šire familije, sve sa obaveznim komšilukom. Jer, mnogo je više na ceni kako i šta komšiluk misli i priča od toga kako se, možda zaljubljeno i sputano dete kod kuće oseća. A, tek, „ne” daj mili Bože, da rano zatrudni, pa to je ravno nekoj porodičnoj tragediji. „Rano”, u smislu da nisu ispunjeni brojni umišljeni uslovi koji vladaju u njihovom prevaziđenom i skučenom “umnom ataru”. Umesto eventualnog veselja, zdravog rođenja i logičnog “produžetka krvi familije”, više se razmišlja i preteći priča o izdaji, bruci, sramoti koja nikada zamreti neće…

Zaista čudno. Mada, životna moda i društveni trendovi polako gaze tu vrstu morala i tradicije… Možda je tako bolje, i treba da se devojke zdravo udaju i rađaju što pre. To je potvrda nečije samostalnosti i osamostavljivanja. Potvrda novog života u svakom smislu, a šta je drugo i smisao „starog”?! Zato, ne mešajte se, ne osuđujte i ne sprečavajte nečiju ljubav, sreću i nove živote, osim u iznimno ekstremnim slučajevima koji obavezuju na roditeljsku reakciju. Znate i sami koliko ste srećni sa unučićima i pored njih… Za njih takve ne može nikada biti rano, može samo kasno, u smislu da ih, ne daj Bože, nikad ne doživite ili baš, baš stari doživite…

Šta reći nego svojom, ne najiskrenijom, nego najoštrovidnijom mogućom ljubavi, na vreme pričajte sa decom i na vreme ih gurajte da žive svoje živote. Koliko god to u trenutku izgledalo surovo. Vaše će imati ko živeti i bez njih, a to ste vi, čiji su životi u dobroj meri “stali” zbog njih. Nema onoga koji se pokajao, a ko je tako postupio, ni na jednoj ni na drugoj strani. Učinio je veliku uslugu i sebi i svojoj deci. Znaju to njihova deca, a mnoga će se prepoznati u ovim slovima, kao što se i ja prepoznajem, jer sam svoj porodični „kufer” spakovao sa 18 punih leta. Kolege deco, leto manje ili više od toga, moj topli savet je da se prašina na te vaše ne `vata … Sveti roditelj (klikni) u zdravom porodičnom odnosu i da hoće, ne može se zaboraviti. Naročito onda kada smo im najpotrebniji – za njihova života! Jer kasnije, njima sigurno neće biti bitno ko će im spomenik čistiti. Bili to vi ili neki čistač groblja…

Sviđa mi se ovaj tekst!

Уколико сматрате да овај текст може бити интересантан и од неке користи вашем пријатељу или драгој особи - слободно га проследите:Share on Facebook
Facebook
3.3kEmail this to someone
email
Tweet about this on Twitter
Twitter
Share on LinkedIn
Linkedin

3 comments

  1. Obicni komformizam je cest izgovor za sve sto si gore opisao, i mnogo puta ta indolentnost ce se prije usmjeriti ka nalazenju izgovora zasto se nesto ne (u)radi nego da se ulozi truda da se nesto (u)radi. Nekako sam uvijek mislio ko smije taj i moze, ali nema previse takvih. Uglavnom, ko je htio, nasao je nacina (ne govorim o materijalnom sticanju, da se razumijemo) da se samostali i dalje nastavi sam. Individualizam se dijelom rodi ali se prilicno uzgaja, kako mi se cini …..

    O pogledima na musko i zensko kod nas u Hercegovini ne bih zelio duze da raspravljam, osim komentara da smo prilicno zaostali i da jos uvijek razmisljamo tako,zaostalo. Nikada nisam mogao to sebi da objasnim: odlazili smo i obrazovali se, vidjeli sta valja a sta ne, medjutim takve stvari nikad nismo mogli prevazici. Neko bi rekao: moze on iz sela, ai selo iz njega ne moze, sto je vjerovatno tacno ali i tuzno. Toliko imamo drugih kvaliteta, ali ruralno je ruralno …..

    Sve ovo kazem uz ogradu da zivim na Zapadu vec skoro 20 godina pa je moja percepcija mozda malo drugacija, ali ja ovako mislim …..

  2. Poštovani,

    Na fejsbuk stranici bloga https://www.facebook.com/pages/Blog-jednog-Hercegovca-u-Beogradu/578982972210582?ref=hl možete pročitati zaista dosta zanimljivih komentara, misli i razmišljanja iznešenih na ovu, izgleda, osjetljivu temu. Vredi odvojiti koji minut…

    Komentari se nalaze na postu objave ovog bloga, od 30.07.

    Srdačan pozdrav svima,

    B.Vukoje

  3. U Bileći se cure u proseku baš mlade udaju. Niko im ne brani da se druže, a kamo sreće da brani s nekim pijanicama, drogerašima i nečasnim ljudima. Nevolja je upravo u tome što devojke masovno dižu ta sidra.

    Dizanje sidra asocira na otiskivanje na dalek put, poput prekookeanskih brodova, dakle u neke udaljene veće centre. Tamo mladi nisu poželjni, iz najmanje dva razloga: jedno, što remete tamošnju harmoniju, a drugo, što se stvara pustoš u našim, južnim krajevima.

    Jedino pozitivno dizanje sidra bi bilo kad bi se vraćalo selima, a to bežanje u Beograd od nevolje i pravdanje rečima da je to dobro i za roditelje, stvarno je besmisleno. Svakoga od nas boli duša kad vidimo da im komšija, drug, sapatnik odlazi negde daleko u potrazi za boljim životom. Sa njim odlazi i nešto naše – uspomene koje polako umiru i mi polako postajemo stranci koji se ne prepoznaju.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Free WordPress Themes - Download High-quality Templates