Ни сам нисам знао да сам, одмах по дипломирању, својим потписом крајем те 2004-те постао члан једне велике фамилије чија здрава породична политика траје и одолева већ ево шест и по деценија. А одолева свему и свачему, ничим другим него својим именом, снагом, моћи, јединством и деловањем не само у нашој земљи већ диљем целог света. Успеси којима је та фамилија трајно пружила своје корене у преко 70 земаља света, а на опште добро оне своје матичне – некад Југославије, а сада Србије, заснивају се на увек јасној визији, евидентном знању, доказаној стручности и неоспорној храбрости њених чланова. Јер, није увек било лако, као што и сада није, далеко од свог народа и своје земље, без ичијих „леђа“ осим некада можда оних Титових прејаких, прихватити се белосветских изазова којима је требало укротити, преваспитати и променити ћуд и изглед природе на датом месту, у датом тренутку. Мада и неки домаћи нису били за потцењивање па се о њима и сада међ` светском стручношћу прича и полемише. Стамени Ђердап је само један од њих…
Траг и присуство Енергопројекта у свету
Није било лако својом децом испуњавати жеље неке далеке и туђе деце. Оне могуће и немогуће, као и оне које си хтео и које ниси хтео да испуњаваш. Које си смео и које ниси смео. Није било лако слати наше људе у непознато међу непознате. Веровати увек у њихову сигурност и обећавати им „скорији“ загрљај њихових најближих. Није било лако ни по свету убеђивати и гарантовати инвеститорима да се нешто уопште може, а камоли да хоће и то још у одређеном року. Није било лако, али претпостављам да нико никада од свих великана те фамилије и није рекао да ће бити лако. И да јесте лако. Као што не говоре ни сада, као што их нико и не пита. Као што нико од нас и не сме то да пита. Аманет свих наших великих вођа који нам је деценијама остављан, прејак и претежак је за тако лако и нејако питање. Неки од њих, хвала Богу, и сада су са нама и уз нас, без обзира на време и године. Прилике и неприлике. Један међу њима, баш на 65-ти рођендан наше фамилије, заслужено понесе награду за животно дело и трајни допринос нашој фамилији и друштву. Свакако, не без основа и не без разлога – вредно ју је клесао читавих 55 година са нама. Хвала Богу и данас је, у својој 80-тој години, сваки дан ту са нама, ништа мање активнији него свог првог приправничког дана. Доктор Миодраг Месаровић. Доктор наука, струке, људскости, културе, разумевања, толеранције и чега све не…
Нешто што краси и што је карактеристично за нашу фамилију је правило континуитета. Из много чега у много штошта. Знања, хтења, морања, искуства и сталног усавршавања. Долазака и одлазака, обавеза и одговорности. Онда када се нешто воли и жели као и онда када није све по вољи. Континуитета сатканог у суоченом погледу искусног „инжењерског вука“ и младог приправника. Стиску њихових рука и сигурности, задовољства и вере које у њему осети сваки нови члан фамилије. Као што сам и ја исто то осетио те 2004-те. Као што и „дан-данас“ осећам и кад руку „стискам“ и кад руку „пружам“… А углавном се стиска младим момцима и девојкама, обично „школе државне“, жељним струке, знања и изазова, а CV-а гладног и жељног нашег имена. Ретко када у фамилију „значајније и запаженије“ уђе неко ко већ није њен одавно. То је и неко неписано правило фамилије које јој обећава трајност и снагу којом се носи већ деценијама. Није да она не верује „туђем искуству“ већ што се првенствено ослања на оно драгоцено своје које годинама вредно гради и преноси с колена на колено. Она има своју школу која се не види, али се осећа. Која се не посећује, али се похађа. Која кошта времена, али се цени истим тим временом…
Снага њеног имена, свесност обавезе професионализма, пут и начин до његовог остварења је оно што ју је очувало а потом и сачувало. Оно што је и сада издиже међу највеће и највисочије како у земљи тако и у свету. Све то снагом и мудрошћу њене „плаве војске“, верне, поносне и дубоко свесне у припадност фамилије која се ретко коме друштву дешава. Фамилије која се још ређе члановима тог друштва догађа. Зато, сви ми који имамо ту част да се зовемо и одазивамо именом њеним морамо знати то да ценимо и поштујемо. Морамо је бити свесни и омогућити јој ништа мање од онога што су јој омогућили и сви они пре нас. Сјај и понос њеног имена на нашим челима, снагу њене моћи у нашим срцима и препознатљивост њеног успеха на глобусу који смо толико пута завртели и врхом прста баш ту и тамо зауставили…
Izvor fotografije: www.mishajovic.com/
Глобус се, хвала Богу, и даље окреће и зауставља. Врти и покреће. Ако га неко некада покуша трајно зауставити, мора знати да ће то бити тешка работа са несагледивим последицама. Избрисати све те тачкице са мапе света, распродати тих 13 слова и заменити их неким другима… Гасити толико знање и големо искуство препустити прашини, тузи, сети и сећању… Којекаквим „нумеричким интересима“ прекројити историју и згазити прилично извесну и сигурну будућност. Окренути толику храбру и умну армију и све те године против себе и на себе… Знам да нема толико храбрих и „паметних“, док гладних, глупих и злонамерних можда и буде у покушају. Надам се само у покушају, јер се фамилија узда у онога чија је још увек већинским делом. Узда се у нашу државу и њен народ који је својим жуљевима, крвљу и знојем писао ту лепу и позитивну причу равно 65 година… Причу која у овим тренуцима слави својих великих 65 година. Причу која траје и која мора трајати!
Супер, и што ти нама наш Вукоје све ово овде исприча? Е па зато да допринесем ширем сазнању да у нашем друштву, времену и простору, где смисао по одређеним питањима све теже налази свој „паркинг“, постоји једна здрава прича за коју би што више нас требало да чује… Постоји један позитиван пример на који цело друштво треба да буде поносно. Постоји једна велика фамилија која вредно ради у стопроцентном интересу наше државе и њених људи. Постоји нешто што иста та држава никада и никоме не би смела да препусти, да или „поклони“. Јер, тим чином би остала без једне своје, можда и највредније, руке доказано способне да „штрикајући мердијанима и паралелама“ остави тако својим делима дубок и неизбрисив траг на планети Земљи. А понос и опште добро својој земљи – мајци Србији!
