E, MOJA DRŽAVO, DIVIM TI SE PORED NAS OVAKVIH!

Kada, umoran od tebe preumorne, sve češće krenem u neku ljutnju, srdnju, ogorčenje i žaljenje na tebe, naprasno stanem. Stanem pa onda razmišljam zašto sam stao. Mora da postoji neki razlog. Onda, poput uvek verujućeg ribara, spustim svoje umno sidro na samo moždano dno i sve svoje misli pošaljem u potragu za „sirenom razuma”… Tj. potragu za nekim realnim “državnim zaključkom” u tim svojim najvećim, mračnim i neistraženim moždanim dubinama. Nije mi trebalo mnogo, ne znam da li će drugima trebati više? Zaključak sam brzo našao, a neće ga naći samo onaj koji neće hteti ili da ga nađe ili da ga razume…

E, moja državo, dobro si ti nama još na nogama, a kamoli da se nešto ljutimo i srdimo na tebe! Dobro ti nama još dahćeš, služiš i opslužuješ nas. Dobro je da u tebi uopšte života ima! Dobro je da te bar srce još izdalo nije, jer ja ne znam da li postoji iko i išta u tebi i van tebe, a da te izdalo nije? Dobro je da tvoja trobojka nije izbledela u belu pocepanu krpu visoko podignutu na zarđalom jarbolu. Dobro je i da njene boje još uvek nisu „prefarbane“ nekim drugim bojama, jer pun je svet bolesno ambicioznih “umetnika sa bojevim četkama u rukama”…

Dobro je i da tvog dvoglavog orla nisu raščerupali belosvetski nezasiti lešinari željni i svakog vrapca ovog sveta. Dobro je i da ga nije „pojela“ neka banana. Dobro je da tvoja ocila nisu otišla pod neka strana gruba tocila. Dobro je da tvoja „molitva za više pravde” još uvek ima kome da se pušta i ko da je peva. A, dobro je da još uvek ima za koga i Bogu da se moliš. Dobro je, sve je to dobro, moja draga državo! “Jakako” nego dobro, s obzirom šta te sve nije snalazilo, šta te sve nije snašlo i šta te sve danas ne snalazi?!

Izvor forografije: www.srbijadanas.net

Ne da nisam ljut, državo moja, ja sam impresioniran s tobom! I moram reći kako ti se iskreno divim! Srdim se svemu i svačemu kroz šta si prošla vekovima, kroz šta prolaziš godinama, onim što doživljavaš mesecima, a divim se onom` šta podnosiš svim tim, ali i ovim danima… Sve to, a ti i dalje visoko uzdignutog čela prkosiš svojim matičnim brojem upisanim u registar država ovog sveta. Istog onog sveta koji je, u tom večnom i nepomirljivom sukobu čekića i nakovnja, nekako navikao da podmeće i lomi svoja koplja preko tvojih krvavih leđa. Ne pitajući te za tvoju bol, za tvoju tugu, krv i suze koje si vekovima lila i prolila…

No, da ne skrenemo s teme, niko i ništa van tvojih granica nije tema ovog bloga. Tema smo mi, tvoje ćelije, tvoj krvotok i tvoje srce, dok mozak sigurno nismo, jer mi za tebe „mozga” odavno nemamo! Tema smo mi, tvoji građani koji se bar  „papirom” tvojim zovemo. I čijim hlebom se hranimo. I čijom vodom se napijamo. Čijim vazduhom pluća punimo i čijom lepotom oči bojimo. Tvoja snena jutra umivamo, tvoje mrkle noći mirišemo i koji, tvoje tužne dane, takvim kakvi jesmo, nažalost odbrojavamo. Da ponovim – koji tvoje tužne dane, takvim kakvi jesmo…

Zaslugom vaših „vernih“ građana…

I kad čovek mućne malo tom glavom, zaista je tako. Dok ti koplja vekovima oštriš samo s jedne strane, ona druga ti tiho i polako mnogo veće rane zadaje. Svakog dana, sve dublje i sve jače. Kako samo opstaješ, da mi je znati? I tvoja i Kurta i njena Murta su udarile na te’! Pa ja ne znam ko se i šta se u tebi danas više utrkuje da te unazadi, pokrade, onesposobi, osujeti, osiromaši, zatruje i zagadi…? Svako na svoj način, što svesno ili nesvesno, namerno ili nenamerno, direktno ili indirektno, potpuno je svejedno…

Svaki tvoj čovek, svaki PIB u tebi i svaki njihov račun gleda na dnevnom nivou kako da te obmane, prevari i u koju kasu nož da ti zabije. Kako dušu da ti uzme, kako da te onesposobi, oskrnavi i na kolena obori! Kako da ti budućnost zatre! To je više u krvi svakog tvog čoveka, što svesno, ali uglavnom i nesvesno. To je postala njegova životna navika koja se vremenom uzdigla do životne filozofije koja se „kuje“ od malena i prenosi s kolena na ono mlađe koleno. Tvoj čovek misli da će tako imati više ako ti budeš imala manje, jer ti imaš najviše! Neznalica, poredi sebe i tebe, nesvestan da uzimajući od tebe uzima od sebe, ali i budući “zalogaj boljeg života” od svoje dece i svoje unučadi…

Koliko ti zbog svih nečasnika van tvojih granica treba kapu skinuti, zbog nas – ovih koji ti jamu kopaju u tvojim granicama, treba ti spomenik podignuti! Spomenik za života i toliki da ga svaki tvoj građanin, od Kelebije pa do Rastelice  iz svog mesta vidi i čudu se čudi da još živiš i sobom sebe nazivaš, a pored svih nas “takvih”. Ili od Trebinja, pa severom preko moje Bileće do… I tamo je identična situacija – razlike nema!  Nemaš ti, „Golijatu moj“, jednog kobnog Davida nego preko 7 miliona Davida i isto toliko praćaka. A, samo jedno, vekovima ranjavano, krvavo i smrtno ranjivo čelo… Lako bi ti, „Kihote moj“, sa jednom “vetrenjačom”, ali toliko njih, snagom megavata, a ne siromašnih kilovata, širi, meće i „savršeno podmazano okreće“ svoje ruke po tvojim džepovima…

Da li ti se više ne plaćaju porezi ili ne kucaju računi, ne plaća tvoja struja ili voda i razni obavezni doprinosi? Da li te više bole decenijska namerna uništavanja ili prodaja, tačnije – predaja tvojih privrednih „žila kucavica“? Da li ti se više peru pare ili podmićuju tvoji “verni” službenici, lažiraju razni izveštaji, falsifikuju razna dokumenta? Da li se više kradu tvoje šume, čereče i daju u bescenje tvoje njive? Da li se možda truju tvoje vode? Da li se više pokrade, zapleni, otuđi ili uništi tvoje imovine? Da li ti se više proda akcizne ili napravi i preproda iste te, samo “bezakcizne” robe? Da li ti se više para izmuze na lažirane raznorazne subvencije ili iste takve “smuvane” penzije? Da li ti je više one bogate komunističke i kapitalističke imovine oteto, uzupirano ili za germu prodato?

Da li ti se više šuma bespravno seče ili strujom i mrežama ribe „saseče”? Da li ti više ljudi radi na “crno” ili ti više njih svojim namerama radi “crno”? Da li ti se više ukrade struje ili tvojih beba po porodilištima? Kablova, šahtova, saobraćajnih znakova, spomenika…? Da li se više gaziš, roviš, zatireš ili pljuvaš? Da li se više otrova ili smeća sipa po tebi? Male i velike nužde po tebi vrši ili propisa i zakona tvojih krši? Da li ti se više prirodnih lepota uništava ili života nevine divljači nemarom lišava? Ko ti više krvi ispija, da l’ neiskrena politika tvojih “vernih sluga” ili naša večna kritika?

E, na kritici ćemo se i zaustaviti, jer je ovo ipak samo jedan blog, vremenom i prostorom ograničen za uporne, bogate, nadahnute i neiscrpne građanske grehe koji svakodnevno činimo prema tebi. A, ako se sećaš, od kritike smo faktički i krenuli kada smo ono sidro porinuli… Moje, ali i kritike svih nas tvojih građana koji uglavnom uvek imamo nešto protiv tebe. Što je najgore, svakoga dana, sve više! Koji se ljutimo, kukamo, koji se jadamo i koji od tebe tražimo i očekujemo da nam daš neke bolje dane i srećnija vremena. Koji želimo veće plate, penzije, redovne i što veće subvencije… Sigurniji, marljiviji i pošteniji život za nas i našu decu! Znam šta misliš… Da, u pravu si – to su isti oni tvoji “pošteni, dobronamerni i marljivi” građani iz prethodna 2-3 pasusa. I baš si bezobrazna što nam ne daš onoliko koliko želimo da ti naudimo, da ti neosnovano i nezakonito uzmemo i otmemo od tebe!

Zasmrdi neka ironija. Otkači se i ono sidro… I neka je! Ostaće večno u mojim mračnim moždanim dubinama da, uz harfu neke prelepe sirene, misli sve najlepše i najbolje o tebi! Da ti se, draga moja državo, divi kako pored nas takvih, tvojih, uopšte živiš, traješ, postojiš i opstaješ!