Знате како, зрела сам мишљења да ово треба остати негдје записано. Та ријетка „душевна појава“ то заслужује. Више сам него увјерен у то за ових неколико година службених одлазака у административно срце Републике Српске, ону лијепу Бања Луку. Јесам Херцеговац, зна се колико је волим, истичем, и њу и њен народ, али оно што Босна и њена крајина шеретски имају у том неком општељудском духу, нема ни моја Херцеговина. Можда тек спорадично, не тако често и не у толикој мјери колективно присутно као код људи кова босанског. Видио сам и доста свијета па могу слободно рећи – то нема нигдје и то нема нико!
Извор фотографије: www.tip.ba
У студентским данима сам имао добру прилику начети ово моје сазнање. У популарном новобеоградском „Студењаку“ и мојих скоро 5 година у њему међ’ по некада и 10.000 душа доста њих је било из сјеверних дијелова Републике Српске. Лако су ми душу освајали, увијек уз тај подразумијевани смијех, зезање и опште расположење на обје стране. Сада ми је, сваким одласком у прелијепу Бања Луку, она чувена изрека „Јебеш земљу која Босне нема“ некако све јаснија. Умом на ту изреку не гледам у смислу патетике за њеним природним љепотама којих свугдје на овим просторима има. Посматрам је превасходно са аспекта оне људске топлине и особина међу којима квалитетом предњачи тај чувени и неописиви дух народа њеног.
Питам се како га и чиме онда описати када је напросто ријечима неописив. Он се једноставно мора доживјети „са стране“ да би га неко био свјестан као таквога! Не једном већ више пута. Да човјек буде свјестан и сигуран да то није пука случајност. Да то није карактеристика само одређеног друштвеног слоја људи у којем се неко креће, него општа појава видљива и осјетљива на сваком направљеном кораку. Да то није ничија глума, да то није намјера да се неко освоји или опчини једноставношћу духа свога. Да то није игра коју неко игра са тобом да би те побиједио. Да то није добро испричан виц с циљем да те неко с поводом засмије. То су само они. Такви какви јесу и такви какви другачији бити не могу. И не требају! То је само њихов начин битисања.
Једна посебна експресија духа који и сам у себи носи неки дух. Дух који успут и на дуге стазе уједно лијечи, утиче и изазива много штошта. Једноставност, опуштеност, неоптерећеност, смијех, непосредност, отвореност, спонтаност, топлина, близина, искреност, здравље… Да могу, жељом најбоље намјере своје, тој ризници душевног блага бих понекад додао мало више озбиљности, неке луцидности и амбиција, али нећу се усудити. Коме је стало, нађе он пут до свега тога. Њима је ипак битније оно прво, за разлику од, можда, под сваку цијену амбициозних Херцеговаца. Недостижно опуштен и непревазиђено „питак и лаган“ дух, којег изгледа само они нису свјесни јер сматрају да је то мање-више свугдје тако. А сада могу слободно рећи, нажалост – није.
Долазим из, духом, такође опуштене, али прилично „утегнуте и оштре“ Херцеговине. Одавно већ живим у големом Београду чији дух једноставно није ни могуће генерално окарактерисати. Његова „људска“ хетерогеност то више једноставно не дозвољава. Ту по духу има свега и свачега, пожељног и мање пожељног, а плашим се – све чешће неког беспотребног убјеђења, „прецизног вагања“ и „душевне резерве“ једних према другима… Душе иностране ме и не занимају у контексту неке дубље анализе и карактерисања. Да не бих својим пером опет одлепршао у политику, дух неких сусједних држава и државица нећу ни коментарисати. Остаје ми за највеће похвале, некако, само она. Бања Лука а вјероватно и читав тај регион Босанске крајине којој припада. Таквим својим духом усамљена да усамљенија бити не може. Да човјек напросто не повјерује да само десетине или стотине километара удаљености могу направити толики јаз у „температури духа“ и приступу људском. Јаз који им у старту поклања непроцјењиво богатство душе њихове. А самим тим и многе друге људске добробити, данас свима пријеко неопходне.
Не знам како ће овај текст бити схваћен и прихваћен. Вјероватно и овако и онако, али право да вам кажем и не занима ме. Још ако јој неки душебрижник подари неку политичку или географску конотацију, унапријед му честитам на дежури и хајванлуку његовом. Онај ко жели, схватиће га баш онако како је написан, а написан је срцем једне оловке уз ријетку употребу црвене, неизбрисиве тинте. Пишем све ријеђе јер сам у све мање тога убијеђен. У све мање тога више и вјерујем. А, пишем само онда када вјерујем и кад сам „дебело“ убијеђен у то што пишем. А у ову причу итекако вјерујем. Нисам је нигдје чуо или негдје прочитао. Хвала Богу, „видио сам је“ и лично доживио, од људи знаних и мени незнаних. Та прича за мене почиње већ на оној наплатној рампи пред Бања Луком, а завршава се нигдје и никад. Краја јој нема. Живи са мном и у Београду. Живи са мном и у Билећи. На опште и надам се, обострано задовољство!
