Ако постоји кривац за ову идеју и намеру да јавно пишем и читам, односно мислим о нечему, онда се он се крије у ове 4 цифре, односно, у износу од 3865 динара. Наиме, управо толико већ 4 или чак 5 година плаћам годишњи закуп Wеб домена вукоје.рс који зуји и празан тугује у нашем пренатрпаном Wеб етру. И сада има пуно идеја да би се неким пројектом или бизнисом тај домен попунио али времена за реализацију све мање. Суров и жесток београдски темпо живота, поред једног озбиљног посла, не оставља много наде ни могућности за неке друге, иоле озбиљније. Домен ми се не „испушта из рука“, иако сваког марта, након кукурикања СББ певца да 3865 пута избројим по динар, онај рационални Херцеговац у мени каже – одустај, не бацај ВИШЕ паре на то узалуд, док истовремено, онај други – поносни и много јачи, прети и мени и овом рационалном – НИ У ЛУДИЛУ, ВУКОЈЕ – ПЛАЋАЈ И ЋУТИ! Нађи неку идеју и покрени тај домен!
Послушах га. Копах, копах и докопах… И која је идеја? Идеја је да на овом месту, прочитамо, запишемо и продискутујемо о нечему по чему смо једино на овоме свету сви праведни и једнаки, о нечему што сви још увек подједнако имамо, а то је ЖИВОТ. Писаћемо и читаћемо о неким свакодневним животним стварима, ситуацијама, догађајима, искуствима, дилемама и вештинама које живот значе и чине га лакшим или тежим, срећнијим или мање срећнијим… Писаћемо о ономе у чему мањкамо, а читаћемо и о ономе у чему претерујемо. Указиваћемо на неке нелогичности, уједно призивајући логичности… Тежићемо некој здравој и логичној животној хармонији осврћући се на живот погледом „с` једног каменог херцеговачког брда“, касније годинама изоштраваног „широком београдском калдрмом“…
Рекох „писаћемо“, јер верујем да ће бити неких заинтересованих пријатеља, познаника и намерника да повремено додају које слово на овом блогу. Критеријуми ће бити строги, као што и сам знам некад бити кад је било какав посао у питању. Љутње не сме бити, тај текст мора бити тематски, технички и по некој животној промисли сличан онима који ће уследити на овом блогу. Мора да прича о животу, мора некоме да помогне и подстакне га на размишљење бар једним својим словом…
Ми Срби тешко прихватамо нешто ново, што овај блог и моја идеја свакако јесу. Скептични смо и свестан сам да ће бити разних мисли, коментара и закључака, што је и логично… Али, увек морамо имати на уму да је приступ овом блогу добровољан. Лично ћу се увек трудити да нас овде буде што више и да се враћамо и свраћамо на ово место, свако у неки свој одабрани кутак, и свако у датом моменту по нешто своје: мало смеха, разоноде, идеје, воље, позитивне енергије, примера, можда и туге, али и поуке, акције, реакције, љубави, слоге…
И на крају, односно, на самом почетку, свестан сам да данас код нас није битно шта и како неко пише, него КО пише… То је основно мерило вредности данас написаног и прочитаног „српског слова“…. Тај неко мора бити познат (апсолутно небитно по чему), „успешан“, обично необразован и по наруџби изрекламиран у погубљеним, продатим и поткупљивим српским медијима, виђен на црном екрану и розе Курформеру најмање 60 пута, обично је или го или је променио неколико обавезних „одела“ плаве, жуте и црвене боје и њихових комбинација да би се уопште вредновало шта то он каже и пише… То смо ми, народ фатално склон утицају медија који свесно и несвесно од нељуди прави људе, од незналица експерте, од курви идоле… Нико не пита, не слуша и не уважава обичан народ и његове здраве мисли. Његову реч, глас, његову тежњу, намеру и вапај…
